Učitelj

688 Тих. Н. Костић

наших интереса. Корист је тако дошла као последица научног посматрања, а не као узрок; а то је довољно: да му се додели један врло важан васпитни карактер.

Стварна настава, њене погрешке и њени недостаци. Пошто посматрање заузима једно веома видно место у животу човечијем, то је сасвим природно што му васпитачи поклањају пуну пажњу. Већ одавно педагози захтевају васпитање детета на вежби чула. Отуда је никла потреба за сшварном насшавом. Међутим одмах се промашило. Стварна настава у почетку је претстављала само учење речи читаних и коментарисаних на часу из књига; ван сваког домашаја директног посматрања ствари. Доцније се тек кристалисала мисао: да се у свакој школи, у сваком разреду, употребљена метода рада мора заснивати на посматрању и задобијеном искуству. Сада се тражи: да се стварна настава изводи у шетњи, у природи. Дете треба да уђе у директни контакт са предметима. Наши учитељи у филозофији су наше руке, ноге, уши. Заменити их књигама, значи: не научити дете да мисли. Значи: научити га да се служи разумом других; другим речима: научити га више да верује, а никада да сазна.

Посматрање је једна врло тешка вежба. То и јесте разлог што је оно тако дуго било занемарено у настави. Много је лакше читати и рецитовати из књиге: о ономе што нам она о жаби или о псу прича, него прибећи могућности да деца директно посматрају. Разлог је у томе: што свако од нас може да врши контролу памћења код деце, док се за посматрање тражи већа активност и душевна радозналост. Потребна је једна планска припрема, један велики интерес васпитача па да тако успе да све раније припреми, добије и испита. Једном речју потребна је једна метода рада, и морамо признати: да и ако су најеминентнији педагози истицали одавно потребу директног посматрања, пре толико година, ипак се врло мало учинило, да она и практично нађе своју примену.

Русо одавно третира васпитање чула. Зато нам служи као образац његов Емило. Али његов је ученик увек у природи, на брду, у долини, у шуми, на потоку, реци и др. Колективно васпитање од 40—50 ученика не може отуда видети велике користи.

Песталоци поставља принцип очигледне наставе, али он се у пракси губи у механичним поступцима одавно напуштеним.

Херберт Спенсер, проширујући делокруг стварне наставе, лишио ју је формалног и узаног школског карактера, проширујући је на целу природу.

Али морамо бити начисто, да ће директно посматрање у разреду бити и остати увек непотпуно. Предмети који се могу преносити врло су ретки. Ако је могуће донети у разред мачку, није то могуће учинити и са коњем. Други су уопште неприступачни. Како посматрати копца, птицу грабљивицуг Уз то број ученика је велики, време брзо пролази, многи излазе са часа не видећи ништа, не опипавши, не научивши.