Učitelj

782 Милић Р. Мајсторовић

треба сви да желимо: да дете не остане вечито дете коме треба сви да служе. Ми смо дужни да га уздигнемо на престо, али да оно не остане вечито дете, већ да постане највернији поданик одговорности, моралне савести и моралне дужности према отаџбини и човечанству. Дете ваља да порасте у златног омладинца, истински златног омладинца, који ће да осећа и живи и срцем и душом за народ и човечанство. Нека наша омладина кроз просвету и самопросвећивање увек остане чиста и златна омладина и радосно уздање и светла нада оних, који су променили овим светом и отишли у вечност“.

Монографијом „Евристично обучение“ 1934 др. Манов покреће библиотеку „Проблеми из дидактике“ и враћа се поново на психодидактичке основе учитељевог стваралаштва у школи. Књига о хеуристици и хеуристичкој настави широко је заснована. Питањем хеуристичког метода у нас су се раније бавили Ст. Басаричек и Вој. Бакић, а у новије време многи американски и руски педагози. За Југословене и Бугаре је од нарочитог интереса овом питању бугарски превод Басаричекове „Дидактике“ (1889); која је, изгледа, прво дело ове врсте у бугарској литератури и служи као полазна тачка историског развића појма хеуристике и хеуристичког метода. Од Ст. Басаричека, преко Т. Бенева, К. Свакова, П. Минева, В. Николчова, М. Гераскова и П. Цонева долази се у схватању горњег појма до др. Манова, који има посебно мишљење о овоме проблему. Циљ је ове монографије да објасни како хеуристика у себи садржи врло дубок проблем и да покаже како су бугарски учитељи још далеко од примене хеуристике у наставној пракси. Из целокупног пишчевог излагања излази: да је догматички метод у ствари пасивна настава, а да је хеуристичка равна са активном наставом. ИМ заиста вечита младост хеуристике и даје др. Манову за право, да ову схвати као активну наставу и да покаже како активна настава у себи добрим делом садржи хеуристички принцип. „Хеуристика, по аутору, има свој почетак, али она нема краја у усавршавању помоћу нових средстава у настави“. „Наставник нека не заборави да од његовог умења да се индивидуално користи излагањима у овој књизи зависи уздизање наставе на ступањ хеуристичке вештине. Нека не криви за грешке теорију пре него што дубоко загледа у сопствену праксу“.

Са списом „Училцето и новата дљржава“ (1, Пи Ш св. 1935 год.), др. Манов се појављује на једном новом терену педагошког рада, на терену идеолога нове државе и школе у Бугарској, па ћемо се на тој књизи дуже задржати другом приликом. Главна мисао ове књиге, у којој је сажето читаво гледиште на свет др. Манова, налази се у томе, да су држава нација и школа у тесној и нераздвојној вези. Јака национална, правна и ауторитативна држава може да постоји само на бази правог националног и социјалног васпитања.