Učitelj

Култ и култура језика 235

је то чињено на леп, благ, умиљат начин. Зато је грчки бог стада. претстављан или са овном на раменима, кога чврсто држи за. ноге, или како са чаробном фрулом припитомљава дивљач. Отуда. и Спаситељ света у једној прилици шибањем учи људе како се треба понашати у храму, а на другој страни се показује као „пастир добри“. Нешто томе слично претставља и сфинкс, где је зла моћ животиње добила лепу главу човека. По сфинксу судећи, и мисирско божанство је знало на оба начина преобратити зло у добро, удружити их у идол и идеал.

По основном процесу стварања света вршено је „издвајање светлости од таме“ и примењивани су ови супротни. начини опхођења човека с човеком и одношења човека према злим стихијама у свету и животу. За етички и естетички развитак духа човекова, за васпитање рода људског и формирање облика друштвеног живота, па и за развитак језика, од особитог је значаја био онај други, бољи начин: начин упитомљавања свирком и лепим поступком. То је био и начин умилостивљења злих духова рштусом допадљивих речи и радња. Као најмоћније средство у служби тога начина могао се показати језик, који је још од времена најстарије културе показивао своју божанску моћ упливисања при преобраћању зла у добро, ружног у лепо, заблуде у истину. Али је исто тако зао дух знао то исто средство на свој начин и за своје сврхе подесно употребити, те да од зла направи нешто горе, или да и само добро преобрати у зло, врлину у порок, лепо да претставља у ружној боји, истину да изокрене у лаж и заблуду.

Према томе се у речима испољује моћни како добри тако и зли дух. М то је симболички смисао поставке по којој је Бог реч и реч Бог, те је речју и свет сворен такав какав је, зао и добар. А Бог и није могао створити бољи свет, већ онакав какав је он сам, пошто га је створио изливом свога бића, које је двојно. Јер “Бог је супротност“.

Па како је реч изливена из духа човекова, то је „у човеку Бог највише присутан.“ Јер, и животиње говоре својим „немуштим језиком“, говоре управо мимским језицима, и то у истом ритму, са сличним ритмичким знацима које налазимо у преостацима језика којим се, вероватно, споразумевао човек пре но што је створно свој говор речи. А то је могао бити језик помоћу знакова на лицу, помоћу прстију и других ширих покрета. Тим својим мимским језиком човек се помагао и после појаве језика речи, као што се и данас у извесним приликама и расположењима њиме служи. Још увек ми често своја расположења, особито афекте, па и мисли, питања и одговоре изражавамо разним гестовима, као: мимиком, гримасама на лицу, покретима главе и руку, потскакивањем, слегањем раменима и другим гестикулацијама.

Уколико је човек слабије културе и слабијег духа утолико се више изражава тим примитивним начином, у који спадаи значајан осмех, уздах, усклик и друго томе слично. Ти облици говора без речи у најчешћој и редовној примени су код човека који се налази у тежем потчињеном положају, као када хоће да изрази понизност и кад је принуђен да се удобрава, умиљава или: