Učitelj

240 „Д-р Милош Ђурић

половини МУП века. Тада Спарта још није била завладала Пелопонесом. Водила је тешке борбе са суседним Месењанима. Додуше,

с нашим краљем, богу драгим Теопомпом, — каже Тиртеј — освојили смо сву широку Месевију, Месенију лепу за орање, лепу за сејање! За њу бораху се деветнаест година једнако без преквда, с устрајним срџем, копљаници — оцеви наших отаца. Двадесете године, оставивши плодовита поља, нагоше Месењави у високе горе итомске (фрг. 5).

Средином УП века устану Месењани да се ослободе јарма спартанског. Како су Спартанци због њихових провала изгубили своја поља уз Месенију, нестане жита, те се народ почне бунити и тражити нову деобу земље. У тим тешким временима помогао је Спартанцима Тиртеј својим елегијама, од којих су сачувани само одломци. По свом садржају они се деле на две групе. Једни припадају политичкој песми коју Аристотел (Р01. М 7 р. 1306 Ђ 39) и Страбон (8, 4, 10 р. 362) наводе под именом ебуоја (законитост), а Суида под именом лојтејс Лакебатомок. Њоме Тиртеј хоће да умири народ: потсећа га да је Хераклидима Спарту дао сам Див, а устав прокламовао Аполон, и стога их не треба мењати (фрг. 2 и 329). Из других елегија, које Суида према њихову садржају зове блоуцкол бу еХхеуеас (опомене) и реху лодевабтђро«а (ратничке песме) веје бојни дух спартански. Од њих, поред незнатних одломака, сачуване су три повеће песме (фрг. 6—7, 8, 9), које су можда потпуне елегије. У првој приказује зла и срамоте што их доноси кукавичлук, у другој потстиче хоплите и гимнете како треба да се понашају у боју, а у трећој, с правим ентусијазмом, истиче Тиртеј ратничку славу као највећу славу на свету. Како је ова последња нарочито карактеристична за спартанску и Тиртејеву етику, износимо је у преводу:

Нити бих поменуо нити бих поштовао икада човека ни који је брз у ногама ни који је вешт песничању, ни онога који би имао величину и снагу Киклопа, или умео трчати брже но Трачанин Бореја, ни онога који би лепотом надмашао Титона, а био богатији од Миде или Кивира, ни онога који би био силнији цар од Пелопа Танталовића, а имао као Адраст меден говор, ни онога који би се прославио ма чим не бих поменуо ако се није прославио копљем убојитим; јер то није муж способан за борбу ако не би смео да гледа крваву смрт и, примакнувши се непријатељу, да улије страх (ст. 1—12). То је врлина («ресћ), то је награда најбоља и најлепша којом се може млад човек поносити. То је заједничка дика и ва државу и за цео народ кад човек постојано остане у првом реду, а не помисли да окрене леђа у срамно бекство, него храбро излаже груди не жалећи живота и још срчаним речима потстиче ратног другара. Такав муж способан је за јуначки бој, он ће брзо разбити дивље фаланге непријатеља, хитро зауставити талас битке и решити судбину (ст. 13—22).

А ко у први покрочи ред и падне у боју прославивши град и народ и оца, и кров пупчасти штит и оклоп буде прободен, и на грудима рану задсбије спреда, за њим једнако жале младићи и старији људи, и тешка жалост за њим обузима цео град; њему и гроб пи деца уживају почасти од људи и деца његове деце и сва покољења. Ономе никад ни слава ни име не гине дично, него је бесмртан он ма да га покрива хум, кага је као храбра јунака и борца за отаџбину и за децу погубио љут Ареј (ст. 28—34)

Ако ли пак умакне коби далекодохитне смрти победивши и стекавши сјајну ратну славу, сви га једнако славе младићи и старији људи, и кад многе радости дочека, одлази у Хад. Буде ли стар, за њега се

Пн