Učitelj

242 Д-р Милош Ђурић

ратничку храброст као нужни, али најдоњи степен у дијалектичком изграђивању врлина, везује још правичност, трезвеност и мудрост као више степене културе, што је већ учинио и Есхилу Седморици против Тебе ст. 610. Иначе у целој политичкој етици М века и у стварној атичкој држави Тиртејев идеал хероизма живи неразоривом снагом. За то су доказ надгробни епиграми,“) свечани говори на сахрани палих јунака, реторске похвале хе роја (Хоуоб елибфоб) у Перикла, Тукидида, Горгије, Лисије, Платона, Демостена и Хиперида. Етос храбрости који зрачи из Тиртејевих елегија био је најживљи потстицај за спартанско родољубље. Стога је разумљиво што се Спартанци и даље заносе тим благородним стиховима, што ти стихови прелазе на Крету (Плат. Закони 1 620 ђ), што их и атенска омладина учи напамет и што их (фрг. 6 и 7) говорник Ликург, хотећи да истакне најчишћи појам јунаштва, наводи у својој беседи Прошив Леокраша (107). Чак и стоичари наводе Тиртеја, као што показује пример Хрисипов.':)

Другачије схватање живота има Мимнерм, аулет и елегичар из Колофона, одакле су били пре Мимнерма Полимнест, затим Ферекле, такмац Мимнермов, Теодор, а доцније Ксенофан, Антимах, Хермесијанакт, Никандар и музичар Хистиеј. Живео је крајем УП века, кад су јонски градови дошли у власт Лиђанима, који су у њих донели источњачку раскош и развеженост. Док је Тиртеју и Калину етички идеал ратничка храброст, разнежени Мимнерм налази да је највећа срећа — уживање сласти овога света. И зато главни мотив његове елегичке збирке, која се зове Нана, по фрулашици коју је Мимнерм волео, није јунаштво него радост због слатке младости и страховање од грозне и тешке старости, У историји грчког духа он је први гласник хедонистичког индивидуализма. На антитези младост - старост, пролаз“ ност ·- вечност, оснива се уопште његово схватање вредности живота. Кад човек пређе доба љубави, не вреди више живети.

Какав је то живот, какве има сласти без златне Афродите» Нека

умрем кад ми срцу више не буде годила тајна љубав и медени дарови и

постеља! Такав је цвет младости, ва којим се отимају и мушкарци и жене.

А кад стигне јадовита старост, која човека чини и ружним и несрећним,

онда му срце свагда кидају љуте бриге, и он се више не радује гледајући

сунчеве зраке, него је мрзак дечацима, а жене га презиру. Тако је бог

старост учинио теретом (фрг. 1).

То исто каже и у фрг. , а у фрг. 3 да би требало да је младост вечна:

Али кратковремена постаје као сан цветна младост, а одмах страшна

и безоблична старост виси над главом као мач, да ти шкоди и да те срамоти,

јер, кад си стар, вико ва те не зна, и године отимају ти вид и засењују ум. (Наставак у идућем броју)

о

10) Кањеј, Ерпрг. ггаеса ех Тарга. соп!. п. 21 рр. 8. 11) Агпт 57010. Огаес. јгаст. 1 235, Раш. 57оге. терирп. 14 р. 1089.