Učitelj

Деца која се шешко васпишавају 287

цији у кући и васпитним методама, затражио сам, као први услов за успешан рад с Предрагом, да се он — отац — одрекне, и то безусловно, сваког физичког кажњавања. По ставу и по речима овог родитеља, који је показао видан отпор односно мог захтева о кажњавању, имао сам утисак, да он први пут чује како један васпитач устаје против батине као васпитног средства. И после свих мојих настојања да га разлозима убедим у оправданост свог захтева, саговорник мој изјављује: „Не, друкчије не може; једино што помаже то је што ме се дете боји, као и батине које му редовно дајем чим где запне“. — Али, ви у томе претерујете, рекох. Пре неки дан избилисте дете толико, да је неколико дана било модро. — „Знате, господине, правда се мој саговорник, можда га не бих толико тукао, али дете има једну ману коју му никако не могу опростити: страшно ме лаже. Ето, пре неки дан биле су опомене, а он сакрио књижицу, и тек после неколико дана дао је мајци. Све, све — али то му не могу опростити, и докле год лаже, тући ћу га, па макар шта било.“

Ви тражите да вам дете говори истину, што је сасвим умесно. Али кад вам дете, поред осталог, каже да једног дана није знало овај или онај предмет, ви га за ту његову искреност награђујете тиме, што га или изгрдите или крвнички изударате. Природно је, дакле, да ће дете, после таквих ваших поступака, прихватити лаж као једино одбранбено средство против ваших метода. (Родитељ овај, као и већина васпитача нажалост, није свестан да дете лаже од страха пред батином и да ће дете, уколико он буде упорнији са својим захтевом да оно говори истину, све више лагати).

Отпор очев — потпомогнут, вероватно, силом наслеђа није био свладан. Упорно и вешто бранио је он и даље своју тезу о батинама, позивајући се не само на своје искуство као родитељ, већ и на мишљења васпитача у школи. — „Ето, образлагао је он своју мисао, и господин професор Т. из Велеса потпуно је одобравао мој поступак. Говорио ми је да је малом батина једини лек, а и сам га је на својим часовима тукао.“ — „Не познајете довољно ви то дете, опет вам кажем.“

У ставу лекара, који са сигурношћу зна да свако попуштање значи неуспех, рекох одлучно и љутито: „Ако ви не мислите испунити захтев мој у погледу вашег става према детету, онда је сваки даљи разговор међу нама излишан; у том случају од овог часа нећу да знам више ни за вас ни за вашег сина, јер без ваше помоћи ја не могу ништа учинити.“ После ових речи, отац Предрагов дао ми је обећање, да ће поступити по мојим упутствима, и да ће све радити у договору с инструктором, који је био вољан да приступи послу експеримента ради, јер нас је цео случај подједнако интересовао.

(Наставак у идућој свесци)