Učitelj

302 | Рад. В. Теодосић

лика између педагогике и дидактике, уколико ова последња расправља само о учењу и поучавању.

Будући сазнање, учење и поучавање бивају у једном те истом акту, то и дидактика иде руку под руку са логиком и тедријом сазнања: исте проблеме које расправљају обе ове философске дисциплине, аналише и дидактика. Као што су позитивне науке материјал и факат за теорију сазнања, тако су оне материјал и за дидактику. Зато теорија сазнања и дидактика падају по. њему уједно из унутарњих разлога, јер форме, методе и закони сазнања јесу форме методе и закони наставе. И онда изводи Либерт даље: теоријска или општа дидактика је у томе смислу теорија сазнања и методологија позитивних наука.“ (108) Зато он тражи да се учитељ бави теоријом сазнања: без познавања гносеологије тешко је бити добар учитељ. Он овде иде и даље; поставља услове — студију извесних Платонових дијалога, или Декартов спис „О методи“, или поједине методолошке списе од Лајбница, па чак захтева да се наставник интензивно бави Кантовом Критиком чистога ума или његовом Пролегоменом. Ово захтевање јесте ново у дидактици. Оно што расправља теорија сазнања расправља и општа дидактика: а) који су проблеми, 6) које су форме и методе, и — в) које истине или важења служе као претпоставке у ма којој научној области. И овај паралелизам по њему између теорије сазнања и дидактике условљава и положај дидактике у систему философије као и у систему појединих. наука. Овде се јасно види како он дидактику дубоко схвата.

Дидактика је стварно најстарија наука, јер она почиње у истом моменту у коме почиње и размишљање о стварности и о човеку. Дидактика није секундарна наука која се употребљавала само у школи, она има шта више сасвим фундаменталну улогу: она треба све сазнање да изведе, да образложи и да разуме из прафункција и из прафеномена учења и поучавања.

(Наставак у идућој свесци)

Бајке за децу и савремена стварност

— Од Рада. В. Теодосића 6 Далеко сам од тога да овде износим суштину самога закона, који тврди да дете у своме развитку понавља све фазе културноисторијског развитка човечанства. Сматрам само да је потребно да подвучем, да у питању о биогенетичком закону нема још строго изграђене научне тачке гледишта. На сумњивост биогенетичке хипотезе указују многи научни ауторитети, али се ја нећу задржавати на томе питању. Нама је потребно само да подвучемо да још нема довољно основа за примену те хипотезе у нашем педагошком раду. А. уистини та хипотеза у буквалном смислу

а