Učitelj

308 Рад. В. Теодосић

фактор за какве их сматрају извесни педагози, врше на децу најнегативнији, најштетнији утицај. Криминална психолошка анализа тих бајки даје нам кључ за схватање какву штету наносе те бајке, које претстављају опасан чир у нашој дечјој литератури. "Отуда сама по себи и проистиче потреба да се из дечјих библио"тека безусловно избаце све бајке. Јаку дечју машту треба управити на стварност, на права чуда науке и технике и том стварношћу хранити и култивисати њихову снагу.

Зар таква осећања, као што је осећање страха, да дајемо деци за преживљавање» Јер деца бајку не слушају, она у њој живе целим својим бићем. Осећање страха деца не преживљавају брзо, већ напротив под влашћу тога осећања живе доцније и одрасли људи, васпитани на одговарајућим уметничким и народним бајкама. Све што у деце развија осећање страха, то слаби радну енергију, мути логичко расуђивање, смањује снагу социјалног и хуманог осећања. Зар такво васпитање да дајемо нашој деци Зар таквим обрасцима да хранимо њихову машту, њихове мисли и осећања» Друге уметничке патосе, друге идеале, друга

пријатна узбуђења морамо пружити нашој деци. Читав наш педагошки рад мора бити прожет новим садржајем, а дечја бајка новим патосом. Дете као будући старалац новог, слободног живота; дете као социјално биће у пуном смислу — то треба да буде лозинка која пе лежати у основи новог васпитања. Јер иде алан човек је човек радник наоружан науком свога столећа, који удружује у себи у исто време обученог радника и господара живота. Један наш интелектуалац који зна за мотив савести, а тај мотив је све више савремен и важан, каже да данашње доба није доба личних подвига, већ колективних напора маса. А писциг Нису им потребне никакве чаробне амајлије. Морају бити уметници „и не само одлични као књижевници, него велики и као људи“, да савремено познају дечји живот и да се лако, спонтано и интимно уживљавају у њега. Њихова књижевност мора бити израз духа радног човека и да се у њој налази поезија радноги стваралачког живота. Уметничке инспирације да траже увеку пуном току људског живота, а не негде у идеалним световима. Решавање актуелних проблема да се поставља онако како се у „стварности постављају. Јер „уметност која изгуби контакт са животом, са стварношћу, убрзо постаје вештачка“ (Ападгв ОШе.)

Али стара педагогика не зна за ове идеје водиље.

Њени идеали су сасвим други. Биогенетичка хипотеза добија у очима старих педагога форму закона ито ни најмање није случајност. Та хипотеза помаже да се остваре 084 идеали које поставља себи стара педагогика. Отуда и она журба са којом се биогенетичка хипотеза претвара у чврст закону области решавања педагошких проблема, и народна бајка широко распростире јер нема бољег начина од тога да се замрачи дечја мисао, да се умртви клица људског осећања.

Циљеви које постављају себи педагози у вези с народном бајком потпуно су конкретни. Тако извесни сањају о религијском васпитању. „Бајке представљају моћно средство морално-рели-

а риса стана