Učitelj

324 Свет. О. Аврамовић

и правилно оцени, мора се признати и факат, да је снага историјско-државне идеје, дух, смисао и осећање Државе јаче „тамо где је „национално“ и „верско“ као један појам; где је нација и — религија у исто време.

О

У нас се задњих година много пише и говори о националној и социјалној књижевности; поглавито о потреби подвлачења „социјалног“ у литератури а, каткад, и о — отужности „националнога“ и „романтичнога“, тј. да се „национално“ преживљује, а „социјално“ тек доживљује... Чује се често о декаденцији литературе о селу, о сиромаштини мотива, о сељацима и о селу, а о „богаству“ мотива из града и о грађанском. Све то може бити тачно и не мора бити — тачно.

Говори се, даље, и о поплави туђе литуратуре на штету домаће — изворне. Поплава ова, кажу, озбиљна је опасност за националну литературу, за оно „национално“ у њој. Рекао бих да то страховање није без основа и разлога. Није свака храна добра за наше тело и није тачно да се убацивањем хране ма које врсте и порекла — и ма колико она у себи имала „витамина“ обезбеђује развитак организма. Не одлучује у овом погледу само квалитет хране већа и реакција организма на ту храну. Како се организам односи према тој храни, одговара ли она урођеним диспозицијама»

Рабиндранат Тагора у једном свом предавању о јапанском национализму рекао је ово: „Организам не постаје (не развија се) убацивањем хране као такве, нега храна постаје таквом (хранљивом) снагом организма варењем. Јапан је примио храну (тј. културу) од запада, али није од њега примио и животне органе“. Шта је Тагора хтео овим рећи» Свакако да потврди моћ непроменљивости структуре „националнога“ и укаже на опасност некритичног копирања и снобистичког подражавања свему туђем. Другим речима, Тагоре потврђује факат: да је свака нација биће које у свом организму крије извесне квалитете и диспозиције специфичне, који без штете и последица не могу примити све утицаје тј. сваку храну, сваку културу. Да „национално“ није хипотеза већ реална чињеница; да је то „национално“ у једном националном организму снага отпора и издржљивости. психобиолошка и етичка отпорност. Културне вредности и добра, несумњиво, треба да су заједничка и општа, али релативно а не апсолутно и то само у оном случају, кад су провучена кроз призму и филтер нашег „националног“. Отуда није депласирана забринутост оне стране за могућност слабљења и декаденцију „националног у литератури.

„Национална књижевност је срасла са земљом; из ње црпи животне сокове и као таква легитимни је тумач осећања и страсти широких народних маса (Влад. Вујић).