Učitelj

Епшка и развитак личности у гракој класичној лирици 327

и сви грађани добивају политичка права, али не сви сва него свако

према својој имовини. Прави суверен постаје сада народна скуп-

штина, у којој свако ужива једнако право. Своје политичке реформе обележава Солон овако (фрг. 5):

Народу дадох толику моћ колика му је довољна, нити му част одузех,

нити јој што додадох; други пак имаху власт и богатством беху угледни,

и за њих се постарах да им се ништа срамотно не догоди; стадох држећи

јак штит међу једнима и међу другима да нико нема снаге да зло чини

другоме.

Онима који не беху задовољни његовим социјалним и политичким уредбама Солон је одговорио: „У великим стварима тешко је учинити свима по вољи“ (фрг. 5, ст. 11).

Ово лепо јединство морала и политичког живота јесте плод Солонове моралне философије, коју сам износи у својим елегијама. По његову схватању, животом управља праведно божанство. Он признаје и усваја сва добра овога света: богатство, здравље, радост. Али свима тим добрима треба правда (8кп) да буде основа и да се уживају умерено. Као Хесиод,") и Солон као моралист и политичар живи вером у моћ Правде, која заузима неразорив положај у божанском склопу васељене, и стога он неуморно наглашава да је човеку немогућно да живи и да дела изван правде, јер ена ипак свагда побеђује сваку врсту неправичности. Кад се погази правда и завлада безакоње, казна долази пре и после да онде где је људска дрзост и обест прекорачила границе поново успостави равнотежу и склад. Та теодикеја има свој корен у старој вери у крвну освету.)

То морално уверење нагнало је Солона да загази у политичку борбу својих суграђана и да их посаветује и опомене својим елегијама. Један део тих елегија износи оно тешко економско и политичко стање у које су Атењани били запали пре Солонових рефорама; у другима, које се, слично Тиртејевим, зову олодђкал 246 "АЗцуа(оос (Опомене Атењанима), политичар и законодавац оправдава свој политички и законодавни рад. У. Зећп!а упоређује их са списима старозаветних пророка, само што Солон не утиче екстазом и апокалиптичном фантазијом, него јасним емпиристичним умом и опште разумљивим сликама из живота.“) Једној, која је, по свој прилици, потпуно сачувана (Ко. 3), гласи почетак:

Наш град никада неће пасти по Дивовој судби ни по вољи блажених бесмртника; њега срчана чуварка, ћерка свемогућег оца, Палада Атена, закриљује својим рукама, Али велики град безумљем својим хоће да упро-

пасте племићи лакоми на богатство; вође народне не знају за правду, и

они ће ускоро због самосионости трпети велике јаде, јер не умеју охолост

савладати нити уживати садашње радости у тишини гозбе (ст. 1—10). Ове мисли имају утолико већи значај што их не изговара сиромашан чобанин, какав је био Хесиод, него човек из старе аристократске лозе, и тај његов став значи прекретницу у историји

7) Хесиод Дела и дани, ст. 213—218, 225—277, 275—285. 1) В. Ујећги ЛАВЕ ВТО»А>, 5! еп хит АНезјеп ЕНИК дег Омесћеп, Гејр212 1931. ре. 13—14,

у зсћина-5КАћНп Сезстесће а. стресћ. Гега, Мипсћеп 1929, 1 Ва, 1 тец, рг. 368.