Učitelj

456 Данило Вукајловић

Кад је реч о сексуалном обавештавању деце и младежи, у науци се данас не дискутује више да ли треба давати та обавештења или не, — већ само кад и како) И ту ми изгледа оправдан захтев Б. Расла кад каже да децу у сваком случају ваља обавестити пре пубертетне кризе. „Свирепо је оставити без приправе дечака или девојчицу да их изненаде физичке и емоционалне промене које падају у то време, а можда и са осећањем да их спо-

пада нека страшна болест. Надаље, цео тај предмет, после пубер-

тета, тако је електричан да га дечак или девојчица не могу слушати у научном духу, што је сасвим могуће док су млађи. Зато, не узимајући никако у обзир могућности срамотних разговора, дечак или девојчица треба да познају природу полног акта пре појаве пубертета.“ >) =

При третирању проблема о инфантилном сексуалитету не сме се губити из вида да је појам сексуалног код психоаналитичара узет у знатно ширем смислу него је то уобичајено. Отуда се дечји интерес за питања о полном животу не сме изједначити с интересом одраслих у томе правцу. — „Сама чињеница што се ово догађа, вели Рут Кинкл, показује колико су одрасли уопште настројени да полазећи од себе доносе закључке о детету, уместо да дете и специјалне задатке детињства учине мерилом васпитања.““) Кад се ово има у виду, онда је тек могуће заузети правилан став према појавама дечјег сексуалитета као нечег нормалног и природног. Исто тако, после тога дата је могућност, да се оцени значење и смисао оних дечјих поступака, који се имају узети као једно ненормално односно болесно стање.

Овде, на првом месту, долази дечја онанија (мастурбација). Она је природна и општа појава код деце у другој и трећој години, а и нешто доцније. Позвани испитивачи овог питања сагласни су: да дечја онанија остаје без икаквих видних и штетних последица, ако се од стране старијих не обраћа на то нарочита пажња, и ако се при том не употребљују казне и претње које дете бацају у страх односно неурозу. „По правилу, ове претње немају успеха, иако се у њих верује. Последица је тога да дете живи у самртном страху, који се намах одваја од свог првог узрока (сад потиснутог у потсвест), али остаје да изазива мору, нервозу, привиђења и луђачки страх.““) (Прави смисао ових речи може да увиди само онај: који је упознат с учењем психоаналитичара о нервним оболењима психогеног карактера). у

Неразумно поступање од стране васпитача чини од ових иначе наивних дечјих поступака, да од њих постају озбиљне мане, које чисто коче сваки васпитни рад. Као и лаж, леност, напраситост и друге сличне мане, и настраносту сексуалном погледу треба

1) Драгоцених података о томе питању читалац ће наћи у расправи 77. М. Илића: Сполно обавештавање омладине, Педаг, књижница, св. 4. 3) Б. Расл Н. н. м. стр. 103.

1) Кипка Н. н. м. стр. 20. 2) Б. Расл, Н. н. стр. 100.