Učitelj

Етика и развитак личности у грчкој класичној лирици – 485

долази до еуномије као услова државног благостања и напретка. Сам агоналан у односу према реакционарним схватањима, Ксенофан не одбацује агонистику у начелу: место првенства телесне снаге он наглашава првенство мудрости међу врлинама, дакле жели духовне мегдане и побунио се против трошења снаге на гимнастичко-агонистичке успехе место на успехе у старању за опште добро. На неприродност гимнастичких напора указаће доцније и Аристотел у Политици УШ 4, 1399 ал8 У фрг. 3 Ксенофав се жали на расипност својих земљака: Раскошности бескорисној научили су се од Лиђана и, док су још били слободни од мрске тираније, ишли су натргу пурпурним хаљинама

у броју не мањем од хиљаде, накинђурени, гиздајући се сјајно уређеном косом и миришући мирисима брижљиво спремљених помасти. У Ругалицама устаје против старе песничке теологије:

Све боговима приденули су Хомер и Хесиод што год је у људи срамота и прекор, да краду, чине блуд и једни друге да варају (10), Али људи мисле да се богови рађају, да имају њихову ношњу, говор и обичаје (12). Али да руке имају говеда и коњи, па кад би хтели да сликају рукама и да творе дела као људи, сликали би ликове богова и давали им тело онакво какво већ сами имају: коњи коњско, а говеда говеђе (15). Етиопљани тврде за своје богове да су тупоноси и црни, а Трачани за своје да су плавооки и црвенокоси (16)

и зато га скептичар и силограф Тимон слави као новог Херакла, који „обара хомерску обману“ (Птоп а. 60 1). Антропоморфизам епске теологије одузима божанству достојанство, и зато Ксенофан у песми О природи етизује религију: Један је бог, а међу боговима и међу људима највећи, не личи на људе ни ликом ни умом; сав види, сав мисли, сав чује (фрг. 19 и 20).

Отуда је разумљиво што је он, као пречишћен религиозник, одбацивао заклетву као доказно средство, јер је у њој налазио награду за безбожништво (абеве(ах).“

Напослетку, Ксенофан се интересовао и за историју културе, што показује фрг. !6:

Нису од почетка богови људима све показали, него људи с временом тражећи изналазе боље.

Ксенофан, дакле, одбацује веровање у богове који стварају и унапређују културу (Атена, Хефест, Прометеј, Деметра, Дионис и други) и налази да су култура и њен развитак и напредак сопствено дело човеково. Тиме он продужује хеленску философију културе, коју је отворио Хесиод,“ и први пут уводи време као битан моменат развитка. То је отварање теме која ће снажно одјекнути у Есхилову Везаном Промешеју и продужити сеу философији Анаксагориној и Архелајевој, у Софокловој Аншигони (ст. 382—875), у Протагорину спису О дрвобишном уређењу

48 Упор. и Плат. Одбрану Сокрашову 360 (у мом преводу Одбрана Сокрашова и Кришон, Београд, 1930, стр. 36). Одличан коментар Ксенофанову фрагменту даје Исократ у Панегирику 6 1. Упор. и Софоклова Ајанша ст. 1250 —1252 и Еурипидов фрг. 282 Маџск.

49 Н. Рлеј5 Рге Етартепте а. Уогзокгтанкег, Вепт 1934, 1 ВА, А 14, рг. 115. 50 Види у мојој наведеној расправи Хесиод и грчка философија, стр. 19—28.