Učitelj

486 Д-р Милош Ђурић

људског друшшва, у једном одломку Мосхионову (Т.А.Е. р. 818 Его. 6 Машск), у Критијину Сисифу (Его. 25 П1еј5), а додириваће је и комедиографи, на пример Кратет у Живошињама, Ферекрат у Дивљацима, Телеклид у Амфикшионима.

После персијских ратова Атена постаје књижевно средиште хеленско. Крупни политички и културни догађаји, као што су Солонова промена устава, владавина Писистрата и његових синова, слом тираниде и, с њом у вези, спољашњи заплетаји са Спартом, Халкидом и Беотијом, Клистенове реформе, рвање с Егином за слободан излазак на море, победа над Персијанцима и, напослетку, долазак у Атену и боравак у њој великих духова из малоазијске Јоније и осталих грчких земаља, пробудили су обдарени атички народ из вековног сна, нагомилали у њему големо искуство, отворили му поглед у најразноврсније проблеме живота и припремили га за импозантну културу духа коју ће он донети. Елегију и осталу лирику замењује у то време трагедија, која је, у исти мах, и један облик историје, беседништва и моралне философије. Оживљујући, тумачећи и облагорођујући народне митове према искуству свог народа и показујући живот људски у његову најплеменитијем облику, трагичари постају духовни вођи и васпитачи не само грађанског друштва у Атени него и грчког друштва уопште. Трагедију замениће философија, за коју ће, својим боравком у Атени, први изазвати интересовање Анаксагора из Клазомене, последњи велики претставник малоазијске јонске космологије. Али, било је и тада песника који су неговали елегију. То су сами трагичари, Есхил и Софокле, затим Симонид Кејанин, Мелантије и Дионисије Бакрени Атењани, философ Архелај Милећанин и Антимах Колофоњанин, који својом Лиђанком подражава Мимнермову Нану. Поред осталих лирских родова елегију негују Платон и Аристотел. Као најзнаменитији елегичари тога времена треба да се спомену Ијон Хијанин, Еуен Паранин, Критија Атењанин и Кратет Тебанац.

Ијон Хијанин, савременик Периклов, био је полиграф: историчар, трагичар, философ, елегичар и епиграматичар. На основу сачуваних одломака, у којима слави Диониса (фрг. |! и лусћџех, ла Сорем == пијмо и шалимо се фрг. 2 ст. 7), могло би се закључити да он продужује Мимнермов и Анакреонтов морал уживања. Али један заносни епиграм (фрг. 5) указује да су за његов философијски правац од значаја били Ферекид са Сира, коме је епиграм и намењен, и Питагора. То потврђује и његова химна Правом часу (калобс), кога он зове најмлађим сином Дивовим. То је прва песничка апотеоса правог часа, чији значај најпре истиче Хесиод, затим мудрац Клеобул (Рлогс. Гаел. [1 91), питагоровачка етика (Јатђ. Уд. Рут. 180—82), и све више расте у мишљењу У века.“ Питагорино учење могло је Хијанима доћи с блиског острва Сама, јер су и два хијска математичара, Енопид и Хипократ,

51 Упореди моју наведену расправу Хесиод и грчка философија стр. 43, К бећпнае 2 Етик дег апеп Отесћеп 1 Ва, рв. 341, 396, 397, 1 Ва 76—79, Н. Кајсћгешег 2!е ресбтуе бег ипа уог Аттатоте!ез, 0155. Тир пееп 1911, 61.

сен

~>