Učitelj

О историји у нашим основним школама 495

у убеђењу да изучавање историје зачне тамо од камене секире и да стане тамо докле сеже можда дванаестогодишњак.

Већ је речено да историја у нашој основној школи почиње са једне потпуно погрешне тачке, и да пре тога постоји много чега, О чему би требало дете да буде обавештено, па да јасно преживи и схвати даље периоде историје. Пред децу се наједанпут бацају појмови народа, религије, сукоба — а тој се деци није дало ни једном речју ни најнеуспелијом сликом до знања о зачетном човековом животу, тегобном и усамљеном, о каменим оруђима, стварању породица и мањих друштвених склопова, о епохама рибарства, припитомљавања животиња, првих бразда и много, много тога из дивног филма прошлости, који се истина и сам, гоњен законом природе, одиграва у свести детета али у једном нејасном облику. Без увежбане руке нема ни говора о писању, без савладаних појмова основних величина и њихових односа не може да се рачуна — код историје је, међутим, случај чудног прескакања. Није зато чудо да деца историју мрзе, да је често не преживљују и да је не схватају.

Можда нигде у свету нема подесније историје од наше: она је најуспелији филм тегоба и благодати, суза и радовања, слободе и робовања, умирања и васкрса. Размишљајући о најбољој подели историје код нас, дошао сам до овог плана: Први људи (обухваБено камено доба, постанак друштва, његово диференцирање, зачећа већих заједница); Стара постојбина (стварање народа, Словени у великој низији, религије, државна уређења и војска, растанак са постојбином), У новим земљама (долазак на Балкан, додир са изграђеним друштвеним животом, промене старог жиљења стварање својих заједница, примање хришћанства, три државе), Дани славе (дизање наших држава у краљевства и царства, са најизразитијим изводима из друштвеног живота), Робовање (црне тежње туђина, издисај слободе, у ланцима туђина, жеља за слободом), Васкрс (помол новог живота, ослобођења, удружење). То је та набачена скица. Толико тога поседује наша прошлост да би се по овој скици дао инсценирати најдивнији филм, у коме би одјекивали ударци камене секире, зујале прадавне пчеле, чуло се прво тепање припитомљеним животињама, одисале прве бразде, појављивала се прва породица, први алати, прве државице, звонио звек првих оружја, осветлила се прва веровања, посматрало тужно растајање са закарпатском низијом, помаљао нови живот, стварање СВИХ државица, славе и победе, блистање успона, одјек тешког робовања, кликтај слободи. Не би требао велики напор па да се изгради тај филм; он би претстављао прави живот, повезан и јасан у својим односима; у њему би заиста они који га пролазе живели. При овоме би долазило и упоређивање са данашњицом, уколико је деца могу да схвате. Важно је да се спомене да би изградњом и остварењем овог плана заувек ишчезле она распарчаност и неприродна поцепаности, којима врви данашње изучавање историје. То је велика преднос ове новине над данашњим стањем. Не треба да се изгуби из вида и то, да изучавање историје, стављено на један шири животно-друштвени постамент, далеко од.