Učitelj

586 Милош Р. Милошевић

ако је тачно речено, да „трагика запетости припада у наслеђе нашој крви“, није тачно да у сваком случају и до краја „диалектика противречи хармонизму“, још мање „опасном хармонизму“. (150). Истина је дакле то, да диалектика донекле противречи хармонији, али је истина и то, да се свако диалектичко кретање завршује хармонијом. По томе, ако се заступање, одбрана, суревњиво чување, одржавање хармоније од почетка и пошто-пото може сматрати за штетно, утолико је штетнија супротност томе: да се од почетка до краја проповеда нарушење хармоније, антиномија, трагика светских супротности.

Метафизичко схватање Либертово диалектици приписује: трагику и хумор, хероизам и страх или „хероизам страха“. То хумористично-трагично и страшљиво-хероично биће „стоји и по својој садржини увек у дубокој борби противу ма кога или ма чега било. Оно потребује ову противност и борбу, да би издејствовало и испунило закон и смисао своје важности. То је диалектика бића уопште. Она то условљује, да.... у себи носи радосну жаоку, да у њему дела непрестани немир, да у њему живи хероизам страха, да као свој задатак и циљ изложи опорост трагике, а не довршење у смислу класичне хармоније“, (232). Са тога гледишта за заступнике супротнога гледишта каже се: „Победа јединства и хармоније њима је а рпом извесно, и стога је њима укидање диалектике а рпоп извесно. Они би се могли можда обележити и као заступници хармонистичко-хермонизујуће диалектике: Они су — 51 хепта уегђо — према диалектици не диалектичари, већ хармоничари; они су недиалектички диалектичари. То треба да значи израз „класична диалектика“ (285).

Тако доиста излази, кад се диалектика посматра упола, кад се диалектичко кретање не пропраћа до краја, већ се поглед задржава на антиномији, на антитези. Кад се пак диалектика посматра до краја једног њеног покрета, онда је јединство, хармонија, синтеза нешто што је а розтепоп извесно. По томе излази обрнут закључак: да се заступник противнога правца овоме показује према диалектици недиалектичар или као недиалектички диалектичар.

Од коликог је значаја та пуна супротност у схватањима диалектике показује већ само Либертово одступање од гледишта „класичних диалектичара“, одступање од етичкога гледања на свет. По Либерту „овим класичарима се стално ради о задовољењу апологије која умирује осећања и немир. У хармонији Апсолутног и у апсолутности хармоније окончавају се сва зла, сви конфликти, све несугласице. Класичномј схватању диалектике је сасвим дубока, сасвим унутрашња примеса у јаком хришћанском и христанизујућем потезу“ (296).

То је ништа мање него оштар напад на хришћанску љубав, на хармонију и проповед мира. Апологија, као одбрана Хришћанства од напада са стране Нехришћана, и у овом случају принуђена је да се одупре Антихристу, злом земаљском духу, који све пориче, па и највише идеале човечанства: неуморан рад на. сузбијању немира и стварању хармоније у свету. Зато је аполо-