Učitelj

544 Бајке пи васпаштање

постојању. — 70 веровање је надомешшало искуство“. Тачно је да веровање допуњује и замењује искуство, али баш зато веровање није никад искуство, па према томе и излагање г. Сучевића о постанку бајке нема никакве стварне подлоге. Треба поставити питање: Зашто и на основу чега човек верује у бића и појаве, које никад није доживеор Каква је потреба нагнала човека да измишља ствари у супротности са здравим разумом» — У одговору на ово питање наћи ћемо не само порекло бајке, већи порекло вере, науке и уметности. Тежња за знањем и разумевањем свега што доживљујемо је једна од основних црта човекове духовне природе, а средства за њено задовољење јесу разуми "фантазија. Порекло бајке можемо тражити само у вези са улогом фантазије. Бајку је човек створио по унутрашњој потреби своје природе и у њој је остварио многу своју духовну потребу и многу своју жељу. По својој битности бајка није везана за неку епоху прошлости, већ за човечију природу. Споредно је у каквом ће градиву човек задовољити своју потребу. Бајка настала у Индији не може имати исто градиво као бајка настала у Норвешкој, али у својој суштини оне имају исто порекло. — Одрицати значај бајки јер износе нереални и немогући свет, исто је што и одрицати улогу фантазије. ГТризнавати фантазију, а тражити да њене творевине одговарају искуству и истини, исто је што и сипати воду на ватру, па тражити да се ватра распламти. Научна фантазија је само један облик фантазије и то облик у којем фантазија стоји под великим утицајем логичког мишљења. Дочим је бајка чист и најприроднији облик маштиног стварања и као таква мора имати свој природни значај. Ниједан дечији психолог ни педагог није нашао да бајка убија дух и самопоуздање. Баш обрнуто. Сви налазе да одабране бајке за децу побуђују осећања, покрећу вољу, па чак у извесној мери утичу и на мишљење. Г. Сучевић вели да „заговорници бајке тврде, даље, да је једино бајка у стању да правилно формира дечју фантазију“. — Приморан сам да и овде поставим питање: Који су то заговорници2 Г. Сучевић не воли да наводи имена научника, али онда не треба да спомиње „млађе, прогресивне струје“ у п да одили. „заговорници бајке,“ „по мишљењу свих педагога“ итд, — јер то су све празне фразе. Читалац треба да зна чије му се мишљење износи, како не би узалуд трошио време на побијање којекаквих глупости, које му се износе као последња реч науке. Зашто на пример г. Сучевић није навео име бар једног педагога данашњице који тврди да се „цео психички живот има да интелектуализира, па онда и фантазира“, кад већ каже, да је то мишљење свих педагога. — Да није и то нека „млађа“ и „прогресивна“ струја! — Па нама испадошце очи читајући чланке расправе и читава дела у којима се осуђује претерани интелектуализам у васпитању, а ето г. Сучевић нам каже, да су сви педагози за интелектуализам. Само, како ћемо онда разумети његово усвајање примата воље у савременој психологији и педагогици» (Види крај његовог чланка).

ћи И