Učitelj

Филозофија и настава 625

редно; она је од револуције зависна, те је ова самоизворна, самосвојна, главни животни садржај, првоважан фактор. Такво глелиште на свет дакле једнострано заступа немирни дух разорења као узрок покрета и промене. Оно се зато може обележити као једнострано методолошко или као чисто динамичко. За његову би се графичку ознаку могла узети испреламана линија.

Томе супротно гледиште управљено је на спољашње битисање, те показује релативно „биће“, које је хетерономно, законом живота одређено и ограничено, животу неопходном синтезом и хармонијом условљено, системом и јединством везано. То је гледиште органске методе, те је колико статичко толико динамичко-механичко. По овоме гледишту еволуција је редовна појава, која искључује и не мора да претпоставља револуцију, као што искључује и инволуцију, закоревање. То гледиште револуцији одриче апсолутно биће, а еволуцију сматра за суштину развитка. По томе схватању диалектичка метода, диалектичко кретање тока промена налази се међу помирљивим, надмашним антитезама. Стога је револуција изузетан феномен, супротан инволуцији, а само несагласан с еволуцијом. Она је, као и еволуција, условљена општом (а не својом сопственом) законитошћу, и показује се као последица једног ненормалног, болесног одвећ узбурканог, поремећеног редовног стања, створеног нагомилавањем противности, изазваних изнутра и споља, створених духом развијеног живота и животом резвијеног духа, Еволуција, условљена нормалним животом и здравим духом, показује се као поглавити животни садржај напреднога духа, који је саморазвијан и револуцијом директно неусловљен. И као таква еволуција ограничава и одстрањује револуцију, када ова изузетно и неочекивано или очекивано избије. А зато што еволуција показује методолошки правилан и тих, телеолошки одређен развитак, гледиште еволуције може се обележити као телеолошко-методолошко уз графичку ознаку спирале.

Дидактички значај телеолошко-методолошкога гледишта еволуције за сазнање и образовање изближе ћемо упознати познавањем принципиелне садржине диалектичке методе.

3. Диалектичка метода у њеној принципиелној садржини

_ Мало дуже смо се задржали на Либертову „Духу револуције“, да бисмо тако познали дух његове диалектике. У томе упознавању морали смо опазити једнострано важан динамички карактер антиномичкога гледања на револуцију, као што смо морали опазити и велико замагљивање и заплитање учења о духу револуције. Све је то тако због тога, што Либертово учење све објашњава нечим што је нашем искуству стварно непознато. Оно је такво стога, што се окреће од емпирије и упућује чистом мишљењу, које дидактичкој науци, кад се у њу увуче, одузима самосталност испитивања стварних чињеница и принципа образовања.

Сасвим је нешто друго, када се мишљење окрене ка емпирији сазнања. У овом другом случају, баш и кад се ради о питању познавања бића ствари, сазнање се упућује на разумевање онога

Учитељ 40