Učitelj

646 јуо Китас

вања, Рибо полази од урођене реакције радозналости, која такође лежи у самом корену наше природе. Он, тако рећи, ову природну и непосредну жељу калеми и компликује вештачком и посредном. „Дете, каже он, одбија да учи читати; оно је неспособно да свој дух учврсти на словима, која за њега нису привлачна, али похлепно посматра слике у некој књизи. „Шта пргтстављају ове слике»“ Отац одговара: „Кад будеш знао читати, књига ће ти то казати“. После многих оваквих разговора, дете се предаје судбини, прионе за овај посао најпре лено, потом се привикне и најзад ради тако ревносно да га је потребно умеравати у томе.“ По Рибоу, дакле, читање је таква радња која сама по себи није нимало привлачна, па је зато потребно да она своју привлачност позајми с друге стране од неке урођене реакције.

Постоје и друга биолошка објашњења дечјег читања, од којих нека полазе од нагона игре и рада, нека пак од агоналног нагона итд. Међутим, при свему томе што и ове урођене реакције могу послужити као добре полазне тачке, подражавање са својом огромном конструктивном снагом („Сваки је од нас постао само оно, каже В. Џемс,) што је силом свога подражавања могао постати“) остаје најбоља и најпоузданија биолошка основа дечјег читања, јер је оно стварно уплетено и у игру, и у рад, ну радозналост, и у утакмицу, једном речју, у целокупан дечји живот. По америчком психологу Балдвину, који се озбиљно бави овим питањем, целокупно друштвено наслеђе (језик, уметност, наука, разне установе) предаје се с колена на колено путем подражавања млађих генерација старијим, а Тард, писац чувене књиге „Закони имитације“, сматра да су проналасци и подражавање две ноге, помоћу којих човечанство корача у своме животу. Стога су у праву сви они који тврде да дете чита подражавањем и вежбањем и да у настави почетног читања највише успеха постижу они наставници којима деца најлакше подражавају.

Вгедједт рпраг газгић оббра збирпе (абирпе) пазјае

— Од је Киуаса —

Зћуаса Н зе !деја гадпе ЗКкоје и зта5ји ргодикнупе које, опда је ! зКирпа (иКирпа) пазгауа хајуга једпа од тпогаћ пјезтић упједшћ огпака. Мазјаугк је |геђа па пет зирпји оспоупе ХКоје, јег зе џ пегагујјепој десјој ди5! ћагтошспо иједтјије јо5 пероде ет пшеагп ја 5 уапјакт зуевот, а па убет 5 шрпји гаф! пјемпог једтз|уепог ајејоуапја па 4иЗи исешКа.

Као ргуг ођик зКирпе пазјауе тоХето ихен рлеодпи пазбауи Која убе !Ш тапје !ђогот ођићуаја дотадаје 50 1ћ Чап ргига. Јисег је јато доје 1лбао рохХаг, сезја зе сетепга, а (и соге зштро-

У В. Џемес: Психололеке поуке учитељима, стр. 45.