Učitelj

Како деше ч«ша 645

тивањима, дете при читању помиче очи на махове, обухватајући за време кретања читаве комплексе слова и речи, чију садржину свест сазнаје тек за време пауза. Читање по Лају почива на мисленој вези, па се отуда често и превиђају штампарске погрешке. Овом чињеницом објашњава се и она доста честа појава да дете једно прочита а друго каже. Својим даљим испитивањима Лај је утврдио да деца најтеже схватају мала слова средње дужине (е, и, м, л), која се обично јављају на првим странама буквара, и да узастопно низање кратких речи (из, уз у, на, по, то, тој итд.) знатно отежава читање.

Између осталих, и стара синтетичка теорија, допуњена Хелмхолцовом теоријом виђења и Мојмановим експерименталним испитивањима, има велики број присталица у психологији. По овој теорији речи читамо на тај начин што поједина њихова слова фиксирамо — уносимо у центар мрежњаче, а не глобал=о. помоћу доминантних знакова и сл. Према овој теорији, да бисмо једну реч прочитали, треба да прочитамо свако њено слово. Оно

што не видимо јасно, не можемо јасно ни прочитати. Дакле, дечје

се читање не састоји у схватању одједном целих речи, већ у схватању и синтезирању појединих елемената.

Због оваквог стања у психологији, многи су педагози склони да дечје читање сматрају за најтеже питање основне наставе. Такво се мишљење донекле и код нас одомаћило. Међутим, с друге стране „већ су почели да се чују и супротни гласови. Тахо, чувени руски педолог П. Блонски') налази: да у самој ствари почетно дечје читање не претставља за нормално дете са умни: развитком од 7 и више година тежак посао и да је ово питање надувано до крајњих граница путем рекламе и конкуренције сл. стављача буквара, којима ово стање доноси добре приходе и ухо бан живот. Најбољи демант, по њему, свију теорија о неким т> шкоћама у почетном читању јесте чињеница да многа деца науче и сама да читају, што не би могла када би читање било тешка ствар. Полазећи са овог гледишта, Блонски сматра да су и синт=тички и аналитички методи методичке измишљотине, које немају реалних основа, јер су плод незнања језика и педологије (науке о детету). По њему се дечје читање „оснива на подражавању и вежбању: дете види и чује како чита други, подражава му, у процесу подражавања прониче у механизам читања и вежбањем га савлађује. Тако, каже даље Блонски, гледајући како чита други, учи се понеко дете да чита ван школе само.“

Блонски на овај начин место непоуздане психолошке основе даје дечјем читању биолошку основу. Дете, по њему, не чита ни синтетички ни аналитички, већ подражавањем и вежбањем, управо онако како га учимо, постижући при томе онај успех који одговара снази његовог подражавања.

Француски психолог Т. Рибо%) проблем дечјег читања решава такође биолошки. Само, док Блонски полази од подража-

7 П. Блонски: Педологија у основној школи, стр. 50 и 51. 8) Т. Рибо: Психологија пажње, стр. 35 и 36.