Učitelj

Етика п развитах личности у грчкој класичној лирици 673

(0:55. ХУШ9). Софист Критија слави га као песника који је опевао и освајао жене, улепшавао гозбе и више волео фини барбитон него вулгарну фрулу (фрг. 8). У вези с таквим етичким оцењивањем Анакреонтове личности поникао је спис филолога Дидима рта товјог Апастеоп ап еђтбозјог јиети2 (Зеп. Бр:5г. 88, 37). Као Ксенофан елегијом, и Анакреонт је својом меликом облагорођивао симпосионске обичаје, као што показују фрг-и 22, 27, 48, 49, ну томе правцу он се може сматрати као претходник симпосионских правила (убро: борлоткој) о којима говори Платон у Законима | 671 А и даље и Гозби 214 В.

У односу према еолској мелици, која се одликује упорном херојском активношћу и душевном дубином, јонска мелика донела је нов, више пасивно ориентисан идеал: она оставља митолошке етичке обрасце и живот везан за високе и мучне напоре, те се предаје тренутним уживањима, индивидуалним чулним задовољствима. Њезин идеал сензуалистичке милине (Херб) и отменог и елегантног живота знак је унутрашње декаденције, која напоредо иде с политичком пропашћу грчких малоазијских градова.

Што се тиче монодијске мелике у европској Хелади, она се, према оном што је од ње остало, ограничује на Атену, Беотију, Сикион, Арг и Локре.

У Атенеја сачувано је 25 старих народних атичких сколија у мелском облику (ХУ 694 с — 695 +, Рзећ] Алгћ. фуг. мој. Пре. :81—189), које су својом свежом ведрином зачињале симпосионе отмених атенских хетерија. Оне су или призивање бога (Атене, Деметре и Персефоне, Аполона и Артемиде, Пана) или спомен о политичко-историјским догађајима или гноме које проповедају етику другарства или општија разматрања о четирима највишим добрима (здрављу, лепоти, богатству поштено стеченом и љубави) или, уопште, поуке и мудре мисли. — При крају М! века цвета беотска мелика, коју претстављају две жене: Миртида из Антедона и Корина из Танагре, вршњакиња Пиндарова,!"" У супротности према чистој, љезбљанској и јонској, мелици њихова мелика ослања се на генеалошку епику хесиодске школе и није друго но лиризовано домаће епско-митолошко градиво. О етичком значају Танагранкине лирике сведочи фрг. |6, где сама каже да опева похвална дела (аоетбс) јунака и јунакиња, и фрг. 2, где истиче

да ће за своје Танагранке певати кахе уврог = „лепе старинске приче“ и да се Танагра веома радује њену певању. — Цветно доба

аргивске мелике пада у време за које Херодот Ш 131 каже да су у њему „Аргивци били на гласу у музици као први од Хелена“. То је последња трећина М! века, дакле време кад је и Хагелада у Аргу основао знамениту вајарску школу. Претставник те лирике јесте Телесила с култним химнама Аполону и Артемиди, за коју је она основала или водила једно затворено друштво аргивских жена. :'- Екфраса персонификоване Калокагатије (фрг. 9 8) по-

188 Упор. мој оглед Култура старе Беотије у Огледима из грчке философије пи умешности, Савременик С. К. 3., књ. 24, Београд 1986, стр. 152—153.

104 Упор. К. Негтос Ап аеп Зригеп дег ТегезШа РЕЏо!. 71 (1912), рг. 1— 23. Учитељ 43

4 Ц 1 + 1