Učitelj

672 Д-р Милош Ђурић

епизефирских Локра и Сакадом из Арга, образовао другу музичку школу. Он продужује Терпандра, зли се од њега разликује тим што ствара и аулодичке номе и елегије. Иначе стару јонску мелику претстављају два Тејанина: Питерм, кога знамо само по имену,и Анакреонт, који је живео у другој половини М! века. Кад су Персијанци запретили малоазијским Јоњанима, преселио се он око 545 год. у Абдеру, тејско насеље. Одавде пошао је на двор тиранина Поликрата на острву Саму, где је боравио и Ибик, а кад је Поликрат пао око год. 522, послао је музољубиви Хипарх, Писистратов син, по Анакреонта нарочиту лађу, која га је свечано увезла у Атену. А кад је и Хипарх пао г. 514, отишао је Анакреонт — мисли се на основу два његова епиграма (фрг. 106 и 107) — на двор Алеуаду Ехекратиду у Тесалији. Не зна се право где је завршио живот, али Алт. Ра!. МНП 25, 2 каже изрично да му је гроб лежао у његовој отаџбини, Теју.

Од Анакреонтових песама, којих је било 5 књига, сачувани су само одломци, који готово сви припадају еротичко-симпотичкој лирици. На сјајном и раскошном двору Поликратову он је својим грациозним и духовитим песмама, које су извирале из његове меке, разнежене јонске душе, развесељавао друштво и засмакао гозбе свом господару и није треперио другим идеалом до оним на који га је упућивао живот у самским салонима· пуни врчеви, уживање младости (ђ8ау фрг. 70 и доупцбах фрг. 29 и 52) и лепи дечаци. Али је пламтео љубављу и према женама: за „трачком ждребицам“ (фрг. 88—98), за неком Лезбљанком (фрг. 5, 5), за Еурнпилом, за коју се отимао и скоројевић Артемон, и зато га песник исмејава на архилоховски начин (фрг. 16,2 и 54).7•% Био је под сувише јаком влашћу неке Каликрите (2Р/а!. Тћеар. 125 10), и он је први који у европској еротици говори о женској тиранији. Мако певањем о вину и љубави продужује Алкеја, а мекотом и дражешћу потсећа на Сапфу, ипак Анакреонт и у идејама и у снази осећања заостаје за еолским меличарима. Његова животна мудрост није друго но философија диониске религије и састоји се у лаком и безбрижном уживању земаљских радости, а на то уживање потстиче га још више помисао на старост и смрт (фрг. 44). Он не воли онога који „пијући поред пуне купе говори о раздорима и сузовитом рату, него онога који удружује сјајне дарове Муза и Афродите и предаје се дражесној веселости“ (фрг. 96). Укратко, његов морал је: сатре Шет, али он није био разуздан телесник или јонски Фалстаф, ни трештена винопија, како је приказан на атичким вазама, за којима се поводе познији епиграматичари (Атћ. Ра!. УП 24,5; 26,3; 31,6). Такво схватање већ је у старини одбацивано (Аћеп. Х 429 ђ; Ае!. Маг. #51. 1Х 4). У Платонову «Редру 235 С Сократ сматра Анакреонта за класичара еротике називајући га мудрим, т. |. та сроикб == у љубавним стварима, и отуд платоничар Максим Тирски Анакреонтову еротику упоређује са Сапфином партенофилијом чи Сократовом педофилијом

10: Раш! Ре пио. 9, 1346: 12, (1990; 10,.1124. 3, 1182 с _ | 102) Упор. н Атћ. Ра!. УП 31, 10; Е, Меуег Пег Етрогкдттир 1155. (3125-

зеп 1913, ра. 11,