Učitelj

Нешто краће је изложен развој писма, који се чешће срета по књигама ове врсте, у смеру да се покаже како „писмо није дјело једног човјека, нето човјечанства, и да се знање и познавање нашег писма намеће дјетету само по себи, ако оно жели да претставља окретног и образованог члана своје заједнице“ (20).

. У одељку „Стара и нова школа“ (20—99) писац покушава да баци прекор на протагонисте нове школе „који пренашају радове и и „получене успјехе“ других већих народа к нама“, који хоће да се „без устручавања ките с туђим перјем без икаквог критичког става обаиром на вањске теорије и специјалне налпе прилике“ итд. и жели да се издигне на једно више гледиште, да буде вудија између старе и нове школе у овој наставној области. Џисац је уверен „да ће сваки практичар увидјети велико пријатељство између старе и нове школе које си без даљљњета могу пружити руке помирнице и порадити заједничким силама на остварењу природније методе код предузимања читања и писања“ (20). Па ишак овај одељак „који је по нашем мишљењу требао да буде пространији него прва два, не износи у потпуности јасно битне ознаке између старот и новог. Јер арбитар мора прегледно да изнесе старо и ново и да нам пластично истакне „пријатељство између старе и нове школе“ Што је за похвалу, колега Тиљак је противник преранот оптерећења ученика граматичким градивом, тако исто противник ономатопејске методе и тражи (по Мојману) „апсолутно коректан говор и темељно познавање гласовног говора“ пре прелаза, на читање. Он хоће да се деца пре сваког читања и писања детаљно уведу У музику матерњег језика, у елементе речи, у однос између гласа и слова. „Ријеч треба растављати на. гласове“, а не на слогове. Он неће да дете механички чита гласове, већ да их и у свести чује. Управо, ми бисмо додали, да у уђе у смисао речи, јер музика је још недовољна, већ је најважнији њихов јасан смисао. „Слике написаних ријечи нашег језика морају бити у уској веви не само са ријечима нашет говора нето исто тако и са нашим мишљењем“ (27). „Прочитана ријеч буди слику у нашем мозту коју ћемо моћи репродуцирати само онда, ако нам у свијести буде потпуно јасна“ (27). Па изводи закључак „да је оправдано с дјецом почети писати истом у друтом тодишту, и то онда кад технички потпуно савладају читање“ (27). Тражи велику припрему за читање и шибање и да се не жури, слично Декролију и лајпцишким реформаторима. После припреме прелази се на читање. .

У потледу читања и писања у школи колета Тиљак се корегира у своме односу према биогенетичкој хипотези, јер је по њему дете до седме године „прешло све развојне етапе човјечанства“ и „тражити“ и тврдити да дијете мора у школи проћи оним путем напријед којим је пролазило човјечанство, самовоља је појединаца теоретика бев научног основа.“ Дете је прошло те фаве „али је у исто вријеме било непрестано под утицајем данашње културе.“ Ступањем у школу, оно се предало потпуно у наручај духовне културе данашњег човјека, којом се оно упознаје и спрема за рад око њенот усавршавања“ (32). Важност читања је већа од вазености писања и писање с обзиром на практични живот садашњице треба почињати малим словима. Али то су две вештине и назив „писочитања мора се пабећи у сваком случају (83) и треба прво обрадити добро читање па онда писање. Прво развијати мишљење, па говор, па онда читање, јер се више чита нето пише. Велика је штета што колета Тиљак није искористио чињенице у овом погледу до којих је дошла рефлексологија, а она би му, делом, помогла да јаче заснује своје погледе. Али и тледиште његове асоцијационистичке психологије (86) мора се корегирати, Најзад, колега Тиљак долази на централну тачку наставе читања „да се не чита ради читања, већ ради схватања мисли, управо смисла прочитаног (39).

У погледу индивидуалног писма у школи колега Тиљак је уверен, да би такав рад „био илузиран“ (48) и наводи илустрације као доказ за то тврђење и тражи „униформирање“ писма. [Зато овде још јаче натлалпава свој став према биотенетичкој хипотези и каже: „Да ли ћемо у школи дати предност великој или малој антикви, не овиси о биотенетском закону, нето о томе са коју се врст слова сами одлучимо. Разлика наиме између велике и мале антикве са филотенетскот становишта није никаква кад се као рекапитулација одржава, онтотенетским путем (44). „Школа нека учи дјецу писати читљиво и правилно, а ло могућности и лијепо“ (48).

да овим се говори о дечјој активности код почетног читања и писања и о методском раду. Наставников метод је оруђе, али не окамењено и једном