Učitelj

10 _______|| ____________-_-----

узроку као силиу материји, о сили која је у међусобним односима супротности промена или радња. На прелазном ступњу тих преокрета узроци су објашњавани неким ничим необјашњивим „животним силама“ у природи, па се најзад појаве у природи објашњавају таквом њиховом узрочношћу или законитошћу која је у самим констаншним односима, дакле без икакве помоћи ме-

тафизичких сила и трансценденталних принципа,

На примеру сустанција — каузалитет, материалност — узрочност дакле показује се, да и принципи, идеје мењају своја бића и своје вредности, да се те промене и овде показују поделом једног у двоје супротно, а потом се и ту налази надмашење супротности. На истом примеру се код промена показује веза у односима индивидуалног и универзалног ума. Да постоји чврста веза у раду инди“ видуалног ума и у развоју општега духа, да та веза постоји управо у еволуцији принципа пили идеја кулштурно-историског развишка, о томе не може бити никакве сумње. По тој вези, како у развоју свих горе побројаних идеја или принципа општег развитка културнога духа тако у преокретима супстанција — каузалитет, револуционарна индивидуална умност је неоспорно играла главну, али не једину улогу. Исто тако не може бити спора ни о томе, да су и сви нагли преокрети индивидуалног ума одређени законитошћу развитка опште умности. Тако је Платоновом и Аристотеловом мистичком схватању супстанције као духовног и надприродног бића ван материје, коју то биће као апсолутни дух ставља у покрет и формира у целисходне облике, насупрот истакнуто механичко објашњење како код Демокрита и јонских филозофа тако код Галилеја, Бакона, Хобеса, Лока, Декарта, најзад код нових астронома и у новој науци, те је у појам о супстанцији унета материја, а у појам каузалитета узрочност природних сила. Ни у томе преокрету није могло бити без прелазног ступња, на коме је утврђен дуализам супстанција и узрочности, те су створени појмови о физичким и психичким силама и узродима, тако да је код Декарта појам супстанције означавао метафизичко-мистичко прабиће, апсолутно самостало и бескрајно, али у стварима а не ван ствари, чинећи тиме њихову реалност. А познато је и даље схватање двојаких супстанција исто тако код Хербарта, док О. Конт, својим позитивистичким мишљењем, није сасвим очистио појмове о супстанцији и узроку од свега мистичког и метафизичког, налазећи само константне односе међу појмовима, односе следовања по сличности и супротности чињеница, и те односе данас зовемо законима.

На наведеном примеру се доказује, да је ум појединаца револуционисао идеје, принципе, појмове, док их је општи дух живота еволуционисао. Тако су појединачна и општа умност сарађивале на заједничком делу промене и смене свих посебно идејних противности, на једној страни разбијајући јединства, на другој уједињујући супротности. Код противности супстанције и акциденције индивидуална умност је разбила њихово јединство, општа умност у схватању појединаца довела их је до новог измирења и вишег јединства, налазећи у супстанпиалности природну