Učitelj

263

os ————

додир, вечну њихову допуну. То неизбежно и неопходно потребно трење и допуњавање условљено је, с једне стране, самом пролазношћу, релативношћу нашег индивидуалног и социалног бића и његових вредности, с друге стране вечношћу, апсолутношћу општег животног закона, религиозношћу наших идеала.

Разумевање односа биће — вредност и оданост нашег релативног бића апсолутној вредности општег животног закона, као и идеалима који из њега проистичу, чини религију, чије је учење у симболизмима испуњено животом освешаним вечним истинама и вредностима. Зато нигде нећемо — по једној речи св. Августина — наћи богатији плод за интелект и вољу као у религији. Јер само је она коначно решила вечни спор између вечног и коначног бића, као и између апсолутних и релативних вредности. Она је томе решењу нашла и подесне изразе у причама, чудима, миту, симболици и свему ритусу црквенога култа, и тиме показала чудесну уметничко-филозофску способност како потпуног опажања тако савршеног изражавања. Али, колико у њој има високе истине реално-идеалистичког разумевања и естетско-моралистичког израза, толико може бити дубоке заблуде разумевања саме религије и њеног учења. А дубока заблуда се може показати исто тако код метафизичко-филозофског мишљења као и код празновернег немишљења. По таквом метафизичко-диалектичком гледању на свет, Либерт је нашао „ненадмашну праантономију“ биће — вредност, живот — Бог, поред свега тога, што и тим противностима, као свима другим идејним, у основи лежи идентитет. Зато се морамо задржати мало и на Либертовом разроком гледању на религију.

д. Разроко и нормално гледање на религију

Научно учење се састоји у посматрању и разумевању односа у променама ствари. Филозофско учење се односи на свеобухватно схватање тих односа. Прво се учење своди на посебне, друго на опште законе. На посебне законе научно мишљење закључује из чињеница у односима промена посебних објеката. Опште законе филозофска умност изводи из чињеница у односима промена општих животних садржаја, положених у општим животним принципима, идејама, нормама, факторима развитка. Религиска умност је само други израз филозофске умности, и састоји се из уметничких облика моралистичко-интелектуалних садржаја, које чине изрази опште животне законитости нормалних, стабилизованих, уравнотежених односа свих супротности у животу.

И наука и филозофија и религија, с њима и морал и уметност, сав живот културнога духа, учитељи су и тумачи о променама односа у току свега развоја, који тече по утврђеним општим методолошким принципима диалектике света и духа. Разум науке, ум филозофије и религије, норме морала, правила уметности, закони свега културног развитка, стварања и живота уче нас: да од једнога постаје двоје до супротности различно и да се