Učitelj

247

ности. На сам живот, и на све животне појаве око себе Ђурђица је гледала кроз своју анђеоску и лепу душу, кроз своје снове. Мекана и осетљива, она није могла да се мири са стварима и грубим животним истинама. На њу је све просто, ниско, прљаво и ружно остављало тежак утисак; свему се снебивала. У возу јој је било непријатно да седи у друштву једне праље и једне друге жене која је имала црвене образе и златан ланац, који јој је висио од врата до трбуха. А кад је чула хркање уморне праље, и кад је видела да њена друга сапутница дише на отворена уста, она се стресе „и оћути сада први пут да јој додир са страним људима није лак.“

Ђалски је Ђурђицу одвише учинио аристократском, фином девојком. Она се држала високо и себе сматрала неким вишим, племенитијим бићем. Пуна предрасуда о социјалној неједнакости

људи, она је много пазила на порекло, положај, и на спољашност

оних с којима је долазила у додир. То ју је отуђивало од људи. Ђурђици је била страна, далека средина у којој је живела. Немајући симпатија према Пазаринчанима, није могла да им се приближи и да стекне пријатеља међу њима. Тражећи само симпатичне, отмене особе, Ђурђица се клонила свакога који није одговарао њеним личним схватањима, и за кога је мислила да није достојан њеног друштва. На људима с којима се упознала у Пазаринцима „прво што је девојка замијетила, биле су њихове силне, црвене и нечисте руке с пожутјелим и под ноктима ужасно црним прстима. То пазариначко друштво Ђурђици није било пријатно, јер су нечисти капути ове „младе господе“ заударали много по петролеју и по масти и по лоју. Фина, отмена, Ђурђица се грозила овога друштва, јер су „силне им нажуљене руке превише у разговору махале зраком, а најстрашније су јој биле блатне големе чизме с којих је струјио одуран задах рибље масти.“ Ђурђица, ма да учитељица, није имала демократских особина у себи; њој је недостајала вештина у опхођењу са људима из народа. Ђурђица је и личношћу и природом својом јако одударала од средине у којој се налазила, и којој није никако могла да се прилагоди и приближи, гнушајући се њене простоте. Позаринчане је Ђурђица просто избегавала; одлазила је радо само двема госпођама: Беати Радмановић, спахиници, и госпођи Малешевићки, елегантној старој госпођи, у чијем пријатном, отменом и високом. друштву ужива и налази утехе у своме јаду.

Према свему овоме, није нимало случајно ни то што се Ђурђица заљубила у грофа Ханибала Радмановића, најугледнију и најмоћнију личност у Пазаринцима, иако је „он својим положајем, својим родом и свиме тако далеко стајао од њене чедне душе.“

Овакво држање Ђурђице Агићеве није одговарало њеном позиву, нити је било на месту у средини у којој се налазила. Она је изазвала реакцију против себе. Пазаринчани је почеше мрзети и нападати; измишљали су разне скандале, које је она тобож правила, стварали интриге, да би јој се осветили и нашкодили. Ђурђица, иако потпуно невина и чиста, није умела да се брани;