Učitelj

снова о љубави и браћној срећи, што све није била нашла у колеги Гојку који је био плашљив, туњав, више богаљ, јадник него човек. Према њему Љубица није имала никаквих наклоности и симпатија. Он је био ужасан, страшан, одвратан, а она, млада, здрава, хтела је да живи, да живи пуним животом. Међу њима стајаше нешто што их раздвајаше и не допушташе никакво веће зближење. У таквим приликама, које јој нису прорицале никакву бољу, ведрију будућност, Љубица је, без икаквих дубљих размишљања и без двоумљења тражила срећу на другој страни. И нашла је у човеку који је први наишао и први јој понудио оно "о чему је сањала: љубав, новап, злато.

Љубица није једна од оних девојака, племенитих, али наивних и неискусних које, нашавши се одмах после школовања у једној ниској, поквареној средини, пропадају због своје доброте, неумешности и безазлености. Својој пропасти она је сама крива. Узрок њеног пада лежи у њој самој, у њеној гадној, плаховитој природи, а не изван ње. Љубица је девојка са урођеном грубошћу и наклоношћу ка злу. Плитка, површна и без моралних осећања, 'она је лако, без душевне борбе, безобзирно, чак и из ината, гречнила. Безочна и одвише плотски расположена, она је мислила само на задовољење својих прохтева и болесних својих наклоности. Према Гојку, који ју је спасао од срамоте, који ју је по"дигао из блата у које је била упала својом кривицом, она се влада простачки, ниско, немилосрдно као жене проблематичне и сумњиве прошлости. Љубица према Гојку није осећала ништа, њене мисли, поступци таки су, да нам постаје гадна, одвратна.

»О, шта сам радила !.. Па ја га нисам пре ни гледала, а он је ужасан, страшан, одвратан !.. Како сам могла.. · шта ми би!.. На цео век, до смрти... О, ту се мора изгубити памет!“ „Шкр-

гутну зубима, севну очима и дохвати се обема рукама за главу, па као махнита стаде јурити по школи, чупајући себи косе и плачући. У души још беше и бола и срџбе и стида, и гнушања.. “

Љубица је сва у том шкргуту зуба, у том севању очију, у срџби... Чини нам се да заиста имамо посла са непристојном женом, а не са васпитачицом деце. Ми нимало не сумњамо у њен карактер. Љубицу ништа не оправдава; ни то што ју је тукла "беда и немаштина. У њеним жилама текла је зла крв. „Млада (сам, здрава, па зар да се не смем ни с ким нашалити. Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !.. Да живим !.., говорила је и пркосила Љубица. Пред тим су падале, губиле се све више моралне вредности. „О, како је досадно !.. Све ће се понављати једно исто... И овај несносни Гојко, и ова раскалашна сеоска деца, и кметови са вечним немањем новца. О, што нисам знала да ће се онако свршити! Него улетех, заробих се, уплашена, и упропастих "живот“...

У таком положају, Јогунаста и са захтевима да дође до својих природних права и да осети нешто од живота и његових сласти, Љубица, не обзирући се на дужности, ни на заклетву зерности мужу, ни на правила морала, предаје се опет грешној љубави занесена „првом страсном девојачком љубављу према