Učitelj

авина

Док себи честитамо на дисциплини ученика коју ценимо по њиховој способности да понове лекцију, дотле се снебивамо кад греба осудити недисциплину, урођену у дечјој природи, која има своје каприсе, моменталне испаде или сталне навике. Изгледа ми без основа уверење да је васпитање унутрашњих душевних сила мање важно од спољашње дресуре. Посматрано и са гледишта моралног, а не само с практичног, прво је, напротив, много важније.

Само ко жмури пред стварношћу, може веровати да се уче: ници не навикавају постепено на привидну пажњу. Ова привидна пажња са дезинтеграцијом карактера, као корелативом, тако је уобичајена да настава постаје проблематична. То је врло жалосно; али је то факт који гони педагога да види стварност и све штетне последице овако васпитаване пажње.

Иста дисхармонија између „ја“ и спољњег света, што чини суштину т. зв. теорије напора, чини такође основу т. зв. теорије интереса. Зато што дете не познаје свет у коме живи, потребно је развити му интерес за исти. Али се стварно не могу учинити интересантним ствари које то нису. Једноставно се изазива осећај задовољства. Дете се потстиче у извесном правцу у нади да ће на неки начин асимиловати градиво које га не интересује. Има две врсте задовољства. Једно, праћено активношћу. Оно се увек ствара кад „ја“ долази до пуног изражаја. То је енергија која расте са свешћу. Апсорбовано је активношћу. Не манифестује се самостално. Праћено је једним легитимним интересом. Потреба је органска. Друга врста задовољства ствара се додиром. Производ је рецептивности. Долази споља. Радимо што нас интересује; захтевамо што желимо. Изоловано је од свих примеса. Постоји само по себи у свести као задовољство, независно од жеље за акцијом.

Кад васпитач учини ствари интересантним, осећа се друге врсте задовољство. Искоришћује се оно што се надражајем једног органа добије као извесна сума задовољства. Активно „ја“ није више потпуно неосетљиво за предмете који га не интересују.

Резултат овако добивен дели енергију „ја“. Код непријатног напора, деоба је симулатана. У другом случају, сукцесивна. У моменту кад чисто механичка и спољна активност прати унутарњу активност, упућену ка једном другом циљу, опажа се извесно осциловање од надражења до апатије. Дете преживљује наизменично активност и пасивност. Ово се може констатовати код већине дечјих вртова. Шта више, надражај једног специјалног органа: ока, уха, изазива сталну потребу нових надражаја. Исто тако лако је изазвати пријатне осећаје за око или ухо као и осећаје сласти за чуло укуса. Има ученика дечјих вртова који исто тако осећају потребу надражаја произведеног плавим бојама и пријатним звуцима као и пијаница што осећа потребу надражаја од винске чаше. Тако се објашњава разонода и траћење времена тако карактеристично код неке деце и њихово лако потчињавање спољним утицајима.

" Пре но што приступимо детаљнијој психолошкој анализи овог питања, да резимирамо нашу дискусију. Стварни интерес у васпитању овако се дефинише: интерес је кад се „ја“ идентифи-