Učitelj

829'

јен из ње, не може друкчије замислити него у људском облику. И зар се Адам могао замислити као човек тек пошто је Бог замишљен у човечјем облику, а то се није могло учинити непосредног Притом се обично мисли, да је Бог замишљен по човеку,. а не „први човек“ по Богу. Поред тако честих замућених и нелогичних излагања, Младеновић се радо служи украсним стилом, који се мало слаже с научношћу и омета концизност научног учења. Отуда место просте констатације једне посве познате: васпитне чињенице, појављује се дуга сложена реченица, као што је ова:

„За даљи развитак детињи не може бити свеједно да ли дете расте у“ мрачној изби бедом притиснутих родитеља или у удобној соби имућније породице; у свежој, веселој сеоској средини или у притешњеним градским становима; у радничкој и занатлијској или у чиновничкој, уметничкој и научниковој породици; у лађарској кабини речних и морских бродова или у колиби степских становника; у ескимској земуници поларних крајева, или под лиснатим настрешницама крај тропских мунгли; у каменитој кућици кршевите Далмације и Црне Горе иљи у домовини монотоно равне Бачке, брежуљасте Шумадије и шумовите Олавоније; у селима крај великих река или у неприступачним планинским местима итд.“.

Исто тако писац радо узима украсне цитате од других, као: нпр. од Фихтеа (стр. 416) и од Шилера (418). Међутим, сва таква излагања износе или посве обичне и познате ствари, као што је једна таква малочас наведена, те су она махом више забавна него: поучна, ниуком случају научна, или су више политичке него дидактичке природе. То показује и овај цитат са стр. 418:

„Песник Хелдерлин међутим није као Хегел био политичар већ лепотом: опојена сањалица, те безобзирније нето Хумболт и Шилер тражи пуну слободу за развитак лепе, свестране личности, устајући против државне принуде на начин који показује на пр. овај цитат: „Па ти ипак сувише силе дајеш држави! Она не сме да тражи што не може да изнуди. А оно што даје љубав и дух не може се изнудити, те нека не дира или нека се њен закон узме и стави на срамотиште! Забота! Не зна онај колико греши који државу хоће да учини моралном школом. Свакако је државу начинило паклом то што ју је човек хтео да начини својим небом... О, кишо с неба! О, одушевљење! Ти ћеш нам опет донети пролеће народа, тобом држава не може да заповеда. Али нека те и не омета, па ћеш доћи. доћи ћеш са својим свемоћним силинама, заогрнућеш нас у златне облаке и носити нас високо изнад смртности“.

Што се оваквим начином, у одвећ проширеном и китњастомоблику, износе извесне чињенице, тиме наука само губи у својој научности и концизности, а ништа не добија. Јер тим начином | одвећ проширен њен обим пада на рачун њене одабране садржине и хомогености. А када се већ хоће да наводи један писац,. с којом педагогика иначе нема никакве ближе везе, онда треба узети у обзир не само његове речи него и његово биће, ако и оно иде у прилог једне педагошке мисли. Међутим, Младеновић,. у чланку „Развијање националног осећања“ наводи (по Шпрангеру „поред Фихтеа, кога ту помиње 8 пута, Шилера, Хердера, Хумболта и Хегела по 2—8 пута) и до крајности неуравнотеженог, настраног Хелдерлина, и то цитира речи управљене против државе — за неограничену личну слободу, те у таквом назору и писцу гледа „развијање дубоког осећања духовног јединења“ и »поуздану основу за културно напредовање нације, сваког појединца и човечанства“! (417). А за тога истога песника историја.