Učitelj

881

туре, тако и све друго што је друштвено није природно. Само је оно природно што ниуком случају не зависи од друштвених фактора, нпр. природна је плотска љубав, али брак и породица у заједници човека и жене не. М кад Младеновић налази да је породица нешто својствено „основној природи човековој и животу уопште“, онда излази да људи без породице не спадају у живот и људе, а човечанство које не би било у данашњем смислу човечанство не би уопште било човечанство!

Као што се писац, без икакве стварне потребе, упушта у питања из проблема породичне заједнице, место да је посматра као саму васпитну чињеницу, тако се уплиће у излишна питања, која се везују за друштво, те на стр. 20 вели:

„Каже се и „човек од друштва, па се притом мисли на добро, отмено друштво за разлику од нижих слојева... за разлику од државе као принудног друштва... Друштво је социолошки појам...“

По оваквој одредби-могло би се помислити, да нижи слојеви не спадају у добро друштво, већ само виши, као што се таквом стилизацијом не одваја појам државе од појма друштва. Јер држава уопште није друштво, држава је једна, друштво друга објективна реалност. Усто се не би могло рећи, да је друштво социални појам, већ појам друштва спада у социолошке појмове. Исто тако „пара уши“ оваква једна одредба:

„Кад св масе ортанизују, тј. кад се створе дуготрајни ауторитети који владају поједином (индивидуалном) свешћу, онда се добија друштво. Друштво је дакле организована маса“ (21).

Према таквој одредби и разна удружења чине организоване масе под владом дуготрајних ауторитета, или, ако није тај случај, уопште не спадају у обим појма „друштво“. Зато нам мора чудно падати, да „овако долази до појма друштва јенски педагог П. Петерзен“, и када се „наглашава да је друштво за њега скуп свих социјалних појава, т.ј. он обухвата цело људско друштво, те се према томе у њему садржи и појам државе и појам грађанског друштва“. Још чудније нам пада што се одмах затим каже:

да „друштво увек тежи једном, са спољне стране одређеном, поступању на основу разума и нагиње механизму: заједница почива на свестраној, унутрашњој вези помоћу душевнот живота и има природни нагон за непрекидним развијањем и напредовањем .

Тешко би се могло рећи, да друштво увек тежи једном одређеном поступању, и то још на основу разума; нити би се смело одмах томе додати, да оно ипак зато нагиње механизму. Јер разум и механизам не слажу се много, нити се природни нагон много слаже са развијањем и напредовањем духа. Исто тако неке сувишности и сумњиве поставке износи Младеновић за државу, кад примећује:

„Ну ако је држава према изложеном поглавито спољашња. заједница, не треба мислити да је унутрашње, духовно јединство међу њеним члановима које правници називају заједничком свешћу, немогућна. Ако је данас теже спровести то унутрашње јединство због одмаклог културног развитка и компликованости самота заједничког живота, раније, док се правни поредак није одржавао законима него обичајима, заповести државне власти тј. закони су изражавали ту заједничку свест“.

Чудна се указује логичност, кад се каже: раније, док се правни поредак није одржавао законима него обичајима, „запове-