Učitelj

КЕ ината

нем. Ево које је било моје најглавније наставно средство кад сам обрађивао с децом тему Јадранско Море: Покрај наше школе, око цркве на великој ливади, на којој се моји ђаци играју а лети цео дан проводимо и учимо, има један извор. Вода из тога извора тече малим, двадесетак сантиметара широким кориташцем неколико метара, па се онда шири у једно мало језерце са промером од свега два метра, које ми зовемо виром. Ето тај вир био је моје најважније наставно средство при обрађивању теме — Јадранско Море. Њему ја имам да захвалим што је обрада те теме текла радосно, одушевљено и саморадно, према новим педагошким захтевима. Тај вир је далеко природније и боље претставио море него што би се оно могло претставити на рељефу од најскупљег пластелеина, или најбољом уметничком сликом. Вир има праву обалу, дно, површину, дубину; ти појмови на виру сами излазе пред децу и нуде им се у својој јасноћи, Кориташцем жубори вода, која из извора тече у вир, на виру су наше руке мокре, вода мирише. У њој се огледају наша лица, трава на обали, сунце: све наше чулне органе запослио је вир. И кад су, тако, сва наша чула напета, препуна утисака онда стваралачкој машти неће бити тешко да тај добијени материјал допуни, да морску воду учини сланом, површину воде непрегледном, дубину још дубљом, таласе већим и рибаре да оживи, да би претстава о правом мору била што тачнија, пунија и богатија.

Деца су на правој обали нашега вира направила, средствима која су сама пронашла, градове, пристаништа, улице градова посули су песком, изградили су друм који се серпентинама пење са обале на планину и води у залеђе, од комада ледине са травом и пољским цвећем направили су парк, шеталиште покрај Сплита, па чак — на моје велико и пријатно изненађење — и једну цистерну од дна разбијене флаше, на нашој речици саградили су неколико мостова и водопад помоћу једне ћерамиде постављене хоризонтално на дно брзе речице — каналића тако да вода тече по њој и на крају где пада са ње има већи пад, тако да вода падајући пени и жубори, бучи наш „Скрадински Бук“. Направили су лађице које су пливале по „пучини“ „с рибарима ,с путницима, с робом. У пристаништима утоваривала се и истоваривала роба. Све су то деца радила и урадила уз весеље и песму, уз шалу и смех. Деца су се осећала као рибари, уживала су се у улогу рибара и без икаквог мог потстрека начинили су туњеру „косо нагнуту над површину воде.

У разреду је рад настављен:

Ја сам нацртао на табли туњеру и на њој човека с подигнутом десном руком, с отвореним устима.

— Шта ли виче овај рибарг — питају се деца.

= Ево шта он виче! — кажем ја и ћутећи пишем на табли покрај слике рибара овакав текст:

„Другови рибари тун гре спремајте мреже веслајте јако опколите их овуда затегните мреже вуците на обалу живели другови имамо лова“. | И као што сам текст погрешно написао, без интерпункција, тако им и читам тај текст навлаш погрешно: без застајања гла-

Учитељ 22