Učitelj

НИ

за диктатуром која уништава сваку грађанственост. Разумљиво је, да се убрзо после француске револуције, ове апогеје грађанствености, јавила потреба за новим одговором на социјално питање. Друштво су сматрали као одговор на то питање, тј. друштво ће заменити државу. Све књиге, које се односе на људску животну заједницу, све новине, и сви разговори почели су се шаренити од социјалних термина. Сви су почели да решавају социјално питање. Дато је доста и одговора. Али ниједан није донео право решење. Најтипичнији су одговори: социјално законодавство, социјално самоопредељење, социјална диктатура, социјализам и комунизам.

Социјално законодавство тежи да утврди социјацију путем адекватног распореда јавних органа цивилизације. Ово је један део т,зв. социјалне политике. Али ко може бити прави социјални политичар међу политичарима наших дана» Лоренц Штајн је учио о монарху као јединственом социјалном политичару који се не упушта у борбу класа, већ који се уздиже изнад утакмице грађана. Али он није предочио све окупације парламентаризма, које су преобратиле уставног монарха од трансцендентног политичког посленика у импозантан, како се изражавао Беџхот, међутим тако исто и немоћан, чак и фиктиван, како је тврдио Сиднеј Лоу, додатак уз реалне политичке силе. А такве силе су политичке странке, које теже диктатури. М место стварног социјалног законодавства добија се монопол или у бољем случају компромис партиских егоизама у парламентима, овим страначким берзама, како се изразио Ратенау. Све је ово ипак, у крајњем случају, више или мање цивилизовано, али врло мало социјално.

Тако стоји ствар са илузијом социјалне политике и социјалног законодавства. Друга је илузија социјално самоопределење. За многе „„самоопредељење" је сада постало лозинка, која ће својим фонетичким утицајем одмах све умирити, све објаснити и све усавршити. Међутим, смисао ове фонетике је такав, да се сви позивају да сами одреде своје домене, своје границе, тражећи и захватајући све што пожеле. Другим речима, самоопределење је безгранични егоизам једних, који није ничим ограничен, осим тако исто безграничним егоизмом других. И у љутој борби коју изазива „самоопределење“ не само да се не постиже виша социјалност, већ често пада и готово ишчезава с муком постигнута грађанственост и, изгледа, готово и природна породичност,

Највиши циљ и природни плод свакога самоопределења је социјална диктатураЈЊена блажа форма је диктатура политичке странке, а потпун израз њен је диктатура класе или секте, која по праву победиоца располаже слободом, имањем и животом побеђених. Онда је јасно да се овим не решава социјално питање. Њега не решава ни социјализам. Један француски научник назвао је ову реч опасношћу која се преобратила у неизвесност. Реч стварно има више значења. Али је сада добила сасвим одређен смисао. Некада се социјализам схватао као ново хришћанство, као наивно, али и племенито маштање о радосном и продуктивном духовном и материјалном сарадништву људи о остварењу старе јелинске пословице „у пријатеља је све заједничко". Ради тога је Сен-Симон позвао све људе да гледају један у другога као на