Učitelj

под условом да се и из њега ипак види све оно што чини суштину самог рада и што наставник сматра за најважније. Но и поред овог допуштања ипак би сваки наставник био дужан да седмично детаљно разради бар једно предавање, а месечно копију једнога, које он сматра да је од њих најбоље, да достави Отсеку за стручно усавршавање учитеља при Мин. просвете, где би оно било прегледано од за то нарочито одабраних стручњака. Најбољи радови били би публиковани за углед млађим и неискусним, као и свима оним наставницима који још нису ушли у нов дух рада. Овај Отсек би водили при Мин. просвете 3—6 најбољих практичара у држави. Они би поред овог рада имали за дужност да бар једном месечно одлазе по срезовима и држе угледна и огледна предавања у новом духу и дају упуте за рад те врсте.

Детаљне Дневнике рада обавезно би прегледали инструктори, инспектори и саветници приликом сваког свог обиласка. Опаске би уносили у Књигу инспекције рада. Приликом поновног обиласка проверавали би да ли је по њима поступљено.

У административној области водио би се Контролник приспелих и свршених предмета. Њега би закључивао и оверавао администратор сваког 1 и 15 у месецу. При сваком закључку он би био дужан увести у њега и образложење за сваки предмет који је задржан од извршења односно даљег спровођења дуже од 48 часова. За свако неосновано задржавање он би био узет на одговор.

На овај начин била би отклоњена могућност да се предмет „затури“ и да за њега не зна ни онај коме је приспео у надлежност, ни онај који очекује решење.

(Свршиће се)

СТЕВАН Д. ЈОВАНОВИЋ:

Учитељ у старој и новој школи

И у старој и у новој школи дете, настава и учитељ три су главна фактора у школском васпитању. У старој школи учитељ игра главну улогу. Цео терет наставе био је на његовим леђима. Само му не смемо признати да је био активан. Његов је рад био исто што и рад занатлије, који свој посао обавља механички, полусвесно и по једном калупу. Он је у настави био субјекат а ученици објекат. Ученици су у дугим клупама седели мирно поређани у механичке радове. Скрштених руку као на молитви гледали су у наставника и слушали његове речи, а пажња им је била често ван учионице. Спутан учеников дух без слободне активности, био је упућен на механичко перципирање наставникових речи. Све наставникове речи морали су дословно упамтити. На унапред формулисана питања тражени су одређени одговори. Метод рада како код наставника тако и код ученика био је укалупљен у одређени методски поступак. Наставник је говорио, радио, експериментисао и узимао учешћа у наставни а ученици су