Učitelj

ин

само слушали и посматрали. Ученик, који је био инертнији и који је имао добро памћење сматрао се као најбољи и служио је као пример. Дочим онај код кога се јаче испољавао нагон за активношћу и кретањем, сматрао се као бунтовник, зато га је редовно пратила батина „да се у њему сузбија зао дух“. Учитељ се трудио да код ученика нагомила што више знања, не водећи рачуна о његовој вредности и начину стицања. То знање било је механички седимент без виталности и духовне целине. Оно је убијало тело и дух ученика, уместо да га снажи и развија. Било је подвојено без органске целине. Више се учило него радило и размишљало. Интелект је играо примарну улогу. Прво треба сазнати па радити а не радећи долазити до сазнања. То је једна од основних заблуда Хербартове школе. Претпостављало се да кад човек зна шта је добро да ће радити оно шта је добро. Дочим то није у ствари. Човек се у животу више руководи осећањима и вољом него разумом. ,

Пошто је наставниковом речју предавано наставно градиво, наставних средстава је био врло мало. Табла „мапа и која слика то је било све. Дечија природа је била потпуно занемарена. О индивидуалности није било ни говора. Постојао је механички индивидуализам без стварне индивидуалности. Ученичке наклоности и диспозиције под оваквим приликама, нису могле доћи до изражаја. У школи постојао је просечан тип ученика, који је био само апстракција у наставниковој свести. Све психофизичке снаге сведене су на моћ памћења. Ученик је био аутомат, који је у свим приликама вршио исте покрете и исте реакције. Разред је био механички скуп чланова без протканости заједничким радом и интересима; није постојао колективни дух. Учило се за школу а не за живот. Школа је била животна апстракција. Ученички развој је био, што би рекла Елен Кеј, као клијање зрна у тањиру. Учитељ, са бирократским ауторитетом, био је носиоц знања које се садржало у речима а не у стварима. Рад и живот у школи био је крунисан гробном тишином, где се чује учитељев беседни тон а ученици перципирају његове. речи примајући све на поверење. |

Улога и положај учитеља у новој школи из основе се мења. То долази као природна последица другачијег система васпитања и образовања саображеног друштвеним потребама. Нова школа не може без новога учитеља, јер он у својој личности носи велики део те новости. Само на супрот старој школи, ученици су сада субјекат наставе; све у школи служи њима „све им је потчињено. Школа је једна животна средина, где ученици живе стварним животом. Дата су им потребна васпитна средства и остављени су да се сами боре са препрекама и тешкоћама; да сами суде и закључују; да сами стварају и изналазе.

Ту је живот где се појам школе идентификује са појмом живота. Учитељ је пасиван а ученици су активни. Само та њеГова пасивност није реална, већ привидна. У новој школи мора бити и учитељ активан као и ученици, али да његова активност пе иде на штету ученика. Он активно врши само своју а никако Њихову улогу. Он је више иницијатор и као организатор; стрп-