Učitelj

418 | |

желе они и да започну и да заврше, па зато раде брзо и несолидно. Само нека се заврши што пре. Можда их на ово наводе и други, чак и лични интереси. То се догодило и 1919 год. са попуњавањем учитељског кадра. Мора се признати да је одмах после уједињења било мало учитеља. Али се попуњавање учитељског кадра ипак није смело да изврши онако како је извршено. Наравно, сада је о томе касно расправљати, али ми ово чинимо само зато, да видимо са каквом спремом располажу ти учитељи, који су непосредно после рата изашли из школе.

Политичари, министри и сви остали јавни радници хтели су да користе своме народу. Неоспорно је да су они добро схватили да ће највише користити своме народу, ако у сваком селу отворе школу и поставе потребан број учитеља. Добра намера, али данас ми видимо да је она рђаво остварена, и зато они који су за то, у своје време, добили награду, а претендују да ихи покољења цене, заслужују осуду, јер су били кратковиди. А ево зашто.

Одмах после рата, још се ни ратни духови нису смирили, отворене су учитељске школе и где је за њих било услова и где их није било. Наставника за учитељске школе није било довољно већ хонорарни, контрактуални, привремени предметни учитељи, волонтери и апсолвирани филозофи. Тек по који професор, и то најчешће гимназијски, који је сматрао да је деградиран што је у учитељској школи. — Ђаци! Свака учитељска школа препуњена је ђацима. Одређен број за упис у | раз. обично се утростручавао. Зашто» Све су учитељ. школе давале стипендије, и то по 250, 300 и 360 дин. месечно. Конкурса за пријем у учитељске школе и нема, или и ако га има, то је само формалност. Онај који пева тај је одмах примљен, а који немају нимало слуха доносе неко писмо, а често и без тога, из сажаљења, најзад буду примљени. Рад по свима учитељским школама неорганизован и површан. Без обзира на индивидуалне способности за обављање учитељског позива, сви који су на испитима давали минимално добре одговоре пропуштани су. Може се рећи, а то морају признати и наставници и ђаци из тога времена „да је по учитељским школама владао дух сажаљења, „гледања кроз прсте“. Према томе тадање учитељске школе нису били заводи за селекцију и спремање учитеља. То се види и по броју матураната, који се кретао између 50—100 у свакој учитељској школи. Између толиког броја било је и добрих, али је сигурно било и много рђавих. Реноме учитељских школа је ниско пао. Разумљиво је зашто се то догодило. Ни послератне гимназије нису биле ауторитативне, јер није било ни персонала ни материјала. Разреди се заврша“ вали за 6 месеци. Сви су журили. Свуда је требало интелектулаца. Значи, журило се да се произведе више него што треба, Али ХХ век је век лудости, како рече Лојд Џорџ.

Према томе из учитељских школа тога времена излазили су многи, који нису имали ни способности, ни спреме за учитељ ски позив; а ми знамо да та спрема и те способности нису малобројне, можда са више личних способности треба да располаже