Učitelj

267

запамте. Оне, пак, особе код којих се обнављање успомена врши на тај начин што се највише ослањају на претставе покрета, памте предмете помоћу цртања, моделовања итд.

Поред ових главних категорија памћења, чије шире рашчлањавање и објашњавање није циљ ових редова, у свакодневном животу наилазимо и на људе који поседују разноликости у памћењу. Тако, једни добро памте имена и презимена, други бројеве, трећи пределе кроз које су пропутовали. Неке особе имају јако памћење у једном правцу, док га у осталим немају, или га имају слабо. На пример, онај који одлично памти имена, има слабо топографско памћење; онај који има развијено памћење бројева, има слабо памћење крштених имена итд. Осем тога, према јачини примљених утисака у нашој свести памћење може бити једнострано и многострано. Лица, која су способна да у једно исто време приме више разноврсних утисака у својој свести и да их репродукују, располажу многостраним памћењем. Друга су, међутим, у стању да приме у једно исто време само ограничен број утисака, и то с великом јачином. Такве особе памте само ограничен број утисака, и то с великом јачином. Тако, неко памти историју а математику не; а неки математику памти одлично, док географију не. Лица, која имају развијено памћење само за извесне предмете, имају специјално памћење.

Затим, памћење може бити верно и неверно. Верно репродукује утиске онако исто како смо их примили, док неверно памћење неверно прима утиске и неверно их задржава у репродукцији. Према брзини примања и њиховог репродуковања, памћење може бити брзо и споро. Ако пред својим ученицима испричамо неку занимљиву приповетку или бајку из Хиљаду и једне ноћи, видећемо да нека деца брзо упамте причу, а нека не могу ни после двадесетог пута причања њихових другова. Ову појаву, која се примећује код ученика, примећују сви наставници. Лица која брзо памте, брзо и заборављају; док она лица, која с муком и напором памте, тешко заборављају. Наставници, који имају да раде са децом која припадају разноликим типовима памћења, морају да изаберу начин предавања који највише одговара својству њихова памћења. Сасвим је природно да ће се у томе управљати према ономе типу памћења, коме припада највећи број деце, трудећи се да заузме што више дечијих чула. На тај начин се очигледност у настави појављује као неопходна. Због тога потребна је, на пример, израда рељефа онога краја кроз који су деца са својим наставником пропутовала, почевши од најближе околине па до веће географске области. Израђујући рељеф деца ће запослити своја чула, мобилишући своје размишљање и фантазију, вршећи асоцијацију старих и нових слика о појединим предметима у својој свести, учвршћујући везу између старог и новог знања. Обрађујући рељеф пропутованих крајева у песку, иловачи, гипсу, пластелину или у којем другом подесном материјалу; затим, цртајући исте пределе на својим свескама, — у њиховој се свести боље урезују утисци и на тај начин јаче памте. На овај се начин, уједно, снажи и њихова интелигенција, миш-