Učitelj

37

о ви антиратне

„педагошком поступању не сме бити задатак пасивно и слепо потчињавање принудним ауторитетима."

Утолико више други начин, који исто тако. важи за млађе и старије, не изгледа више за ове друге него за оне прве, важиће

„само онда кад се успе да сваки ученик по својој слободној одлуци, добровољно и убеђено сарађује... Зато се све више захтева да се живот унесе у школу.

(Однос школе према животу доиста је карактеристичан духу наставе и васпитања у школама. Јер већ само етимолошко значење речи „школа“, од грчке схобуђ и латинске зсћоја, указује на племениту доколицу, на слободу од физичког рада као супротност према предавањима и телу. По томе првобитном значењу школе, вежбања у духовним радњама и способностима могу успевати само ако свакодневни живот спољњег света остане пред вратима учионице. Зато се на навалу живота спољашности у унутрашњи живот школе могло приметити у једној педагогици старијег датума: „Продре ли живот ипак унутра и освоји влада непослушности малишана, у играчкама, расејаности или дрској препирци, и отворе ли се врата свему овоме, онда се не смемо чудити ако школа противуречи своме имену и свој циљ остави неиспуњен“. Та бојазан је наведена као одговор на покушаје, који се чине још од времена Троцендорфа, да се у школе и њихов живот уведе републикански систем по начелу пуне самоуправе, какав се захтевао по идејама о „школским општинама“ и „ђачким државама". И данас се на школска врата лупа разним паролама за реформе у истом духу, па то чини и Младеновићева педагогика, захтевајући толику слободу за ученике којом се искључује важност не само основног педагошког већ и основног државног принципа, кад се на стр. 221 каже:

„(С педагошког гледишта мора се организација ђачке самоуправе по узору на државну организацију одбацити већ и због тога што... у ученичкој самоуправи не сме да буде управљача и поданика" (!!).

Према таквом педагошком гледишту, писцу се не свиђа управо само биће државе, које као принудну заједницу чине управљачи и поданици. Њему се, са педагошког његовога гледишта, не свиђа ниуколико оно што је битно свакој не само државној него и породичној и слободној друштвеној установи: однос потчињености и послушности млађих према старијим, „поданика“ према управљачима. Такав један педагошки захтев, ако се он таквим уопште може назвати, несумњиво показује врло велики и нагао скок не само према духу свега данашњег васпитања како у принудним тако у слободним заједницама, почев од породичне до црквене и државне, него и у духу свега друштвеног и државног уређења. Толико захтевана слобода у времену младости, када се по самој природи духа нагиње аномији, тако пуна аутономија,