Učitelj

А

|

самосталан. Поред самосталности, друга важна ознака личности је толалност, под чим треба разумети изграђивање свих људских вредносних снага. У Гаудиговој формули слободног духовног рада многи су видели враћање на стари интелектуализам. Међутим слободан духовни рад не може никада бити само интелектуалан; он је пре свега вољни и увек праћен осећањима што значи, да обузима целокупну личност, а не само њену интелектуалну страну. Личност је култивисана, однегована, узвишена индивидуалност. Захтев о поштовању ученикове индивидуалности познавала је и стара школа, али у пракси учитељ је стајао не пред једним конкретним учеником, него пред општим, апстрактним учеником и у своме раду стварно није водио рачуна о дечијој индивидуалности. (Он је подешавао наставу према замишљеној општој индивидуалности, каква конкретно не постоји. У слободном раду ствар стоји сасвим друкчије. У њему сваки ученик са својим особинама може наћи прилике да их испољи и задовољи.

Да пређемо на разматрање основног захтева радне школе Гаудиг-Шајбнеровог правца. израженог у формули: слободна духовна делатност, У вези с тим разматрањем потребно је рашчистити неколико питања. Пре свега како се слаже захтев ученичке саморадње са поучавањем, пошто свака настава несумњиво има да поучава. Многи су схватили радну школу као неку функционалну (формалну) школу у којој ученици имају само да раде и радом развијају своје способности, а стицање и поседовање извесног знања да је сасвим споредно. Међутим и радна школа тражи богато, сређено и слободно. употребљиво знање, али се оно мора стицати у складу с природом градива. Радна школа не удешава наставни поступак само са логичког становишта, него пре свега са радно техничког гледишта. Што се тиче памћења градива у радној школи, оно је обезбеђено радним начином усвајања градива и целисходним, економским учењем које радна настава сама собом доноси.

У Гаудиговој формули истиче се захтев духовне делатности. Како се то слаже са ручним радом тј. телесном делатношћу: Као што сам већ напоменуо, многи су у овом истицању духовне делатности видели интелектуализам. Ручни рад и очигледно градиво заиста одговара дечијој природи, али је исто тако тачно да и духовно љубопитство које се буди у детету, такођер одговара дечијој природи. Треба имати на уму да превладавање ручног рада код детета које је цело у знаку тежње ка напредовању, може лако довести до застоја у унутрашњем његовом развоју. Уосталом добре стране ручног рада често се и сувише прецењују. Ручни рад не развија вољу за мишљењем нити је његов морални утицај онолики колико се обично истиче. Иначе, умесно примећује Гаудиг, занатлије би требале бити најморалнији људи, што