Učitelj

ПОТРЕБА ПЕДАГОШКЕ КРИТИКЕ

Деценијама се осећало код нас сиромаштво педагошке литературе. Преводна педагошка литература била је ипак богатија од оригиналне, али и она није задовољавала потребе. Свака нова публикација радо је дочекивана и искоришћавана, јер је задовољавала извеван недостатак. Сви ти радови обично су били продукат наших или страних педагошких капацитета, те негативна критика ретко је и имала прилике да се испољи.

Тако је било до скора; данас, пак, ствари већ стоје друкчије.

У послератном периоду осећа се много јачи полет на свима пољима људског стварања па и на педагошком пољу. Овде је нарочито развијена делатност по часописима и листовима; има доста превода а иза њих не изостају оригинални радови. Поред ранијих познатих радника данас сретамо и многа нова имена, која се везују пре за поједине актуелне проблеме: него за цео систем васпитања. Међу тим новим именима има и таквих који своју репутацију заснивају на прерадама туђих идеја, чланака и дела а каткад и на ординарним плагијатима. Уза све ово осећа се код неких кардинално непознавање књи-

жевног језика тако да је збиља дрскост а не смелост изаћи пред читалачку публику са студијом у којој и осредњи ђаци могу на себе узети улогу бољег познаваоца језика од аутора.

Ако бисмо хтели да региструјемо битне карактеристике таквих радова онда на прво место морамо ставити плагирање и невладање књижевним језиком, а на друго место немање смисла за понирање у дубину проблема, у његову суштину, већ површно додиривање главне идеје и вешто околишење, бежање од суштинскога. Трећа ознака је оскудност основних научничких погодаба: научни метод проучавања и излагања, критичко одабирање и систематисање материјала, оригинална замисао — су битни недостаци ових радника. Тежња да се дело што пре пусти у промет и готово могло би се рећи наручен повољан приказ — су четврта ознака. Несразмерно високе цене према стварном коштању штампе су пети жиг и уједно гроб интересовања читалачке публике.

Доста је ретка појава да се дела са оваквим недостацима узму под микроскоп научне критике. То је несумњиво последица поратног невођења рачуна о вредностима, неинтересовања и нетежења да се добију квалитативно боље ствари. Као да се сви задовољавамо и налазимо умирења у лозинци „нека све иде како иде". Ако се местимично и појави објективнија критика, критика која се не исцрпљује само у похвалама, већ подвуче и недостатке, тада „новопечени назови-научници“ бесне од револта, сматрају је пристрасном, оштром, нестручном, анимозном и т. сл. Њихови одговори на такав приказ испуњавају дупло већи број страница но приказ и кипте жестином и нетрпељивошћу. У страху да неповољном критиком не буду свргнути са „Олимпа“, камо су сами себе испели, такви аутори и том приликом још једном показују и потврђују своју квалитативну вредност, „научничку“ способност и објективност.

Читајући таква дела, приказе и одговоре на њих, човек просто почиње сумњати у постојање оних освештаних принципа који се тичу науке и јавности, почиње увиђати да је научни морал пао доста ниско, да се читалачка публика просто успавала, постала индолентном и де-

14%