Učitelj

аннинннннинниннисинииннииииши >

требни штапићи и точкићи, Сама деца кажу: „Треба нам два штапића“, „по четири кружића“. Тако се наводе деца да сасвим слободно схвате своју околину. Али такав рад, као што је наговештено још у почетку, мора да се замени радом који се полако одваја у засебан предмет, јер иначе не би се могло да сврши градиво предвиђено за овај разред. Често пута то долази као захтев саме деце, кад се спонтано код њих јави жеља „Хајде данас да рачунамо"! Тим спонтаним њиховим жељама треба излазити у сусрет колико се може. Такав рад не мора трајати цео сат, биће довољно пола, па и четврт часа у почетку, јер се дечје интересовање у овоме добу мења и настава мора о томе да води рачуна те да даје детету прилику да се бави и нечим другим. Али да би могла рачунска настава израсти из укупне наставе наставиће се посао на бројању и на бројном схватању дечје околине. За то ће опет деца само од себе дати потстицаја, када почне нека игра и стану се отимати око извесних улога у тој игри. Наједан пут ће се неко из групе јавити: „Бројаћемо да видимо на кога ће пасти ред“, и сад се ствар развија: „1,2, 3,4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и тако редом, докле има присутних ученика деца броје, показујући при томе прстима на ученике, који се броје. Кад се бројање сврши говори се у хору неки стих који одговара

моменту: „У десетој башти, или: Ондола, много воћа расте, пондола, има: шишкала, крушака, бишкала, јабука. каларија, Напоље си ругалија, ти! | подгор, горчин, чавчин, чаврк.

Добро је да ученици при показивању и изговарању речи ове изговарају на слогове тако да поједином слогу одговара по један ученик, јер ће то корисно послужити језичној настави.

Ванредно средство за бројање је дечја куглана. За то је деца доносе собом у школу као и све остале своје играчке, јер то све чини да прелаз из претшколскога слободнога живота у школски живот буде лак и неприсилан. Колико ли радости и весеља чини деци куглање у школском дворишту у две, три и више група, према томе колико је куглана, могло да се донесе у школу. Колико ли радости код деце кад успеју да оборе „лутке“. Са колико ли интереса броје те оборене лутке и оне које су остале. Деца се не могу заситити ове игре; за њих не вреди звук звона које оглашује да је откуцао час; она играју даље, играју за време одмора, наставила би и у другом часу, играју и по