Učitelj

узет је у науци говора бесмислен и изопачен назив „српски језик" место истинитога, јасно изразитог и у народу живога назива српски говор... Нико паметан неће говорити: Гајеви свако јутро, за доба пролећа, разлежу се од тичијих језика — место: гајеви се разлежу од тичијих цвркутања“).

И у овом духу писац поставља основе науке о уметности говора српскога народа и нарочито захтева да се „стваралачка духовна моћ нашега народа за уметност живога говора“ што боље и више негује и тврди „да је уметност живога нам матерњега говора народнога баш сада нашем, столећима разбраћиваном народу а нарочито тробратској нам омладини народној — најпотребнија за најбрже и најбоље спасоносно, свесрдно збраћење и духовно изједначење". Као последица ове тезе, истиче се захтев да се кроз све школе изучава „наука о уметности говора народнога", јер та наука постоји само у нашем народу (не и у страним), јер наш народ „уметнички опева баш сав свој живот народни и тиме ствара величанствену и недомашну уметност свога живог говора.“

Уметничке творевине говора народнога особито цене врлине и личности у стварноме животу, па је доста страница посвећено врлинама држања породице, правичности, родољубља и човекољубља, о мајци и девојци. Значај јадикованки, ора, богорађење, заклетви, проклетства, славе, загонетака и пословица изнет је у једном оригиналном начину и све је поткрепљено најлепшим примерима народних умотворина нарочито онима које је писац сам у народу прикупио. Из овога јасно избија још и чиста народна етика високих принципа.

У чиниоце уметности народнога говора писац ставља: красногласност, краснозгласност и красноречивост. За овим говори о украсницама, двосмишљеницама, сличавању и исторечном везивању.

Ова књига са својим гледањима свакако ће наићи на одлучну опозицију у извесним круговима филолога и лингвиста, због своје одлучности у пуном наслањању на живи народни говор. Али и то ће бити плодоносно и добро. Боље је и најкритичније говорити о овој књизи но преко ње ћутке прећи.

На крају да наведем неке нове, народне изразе, које писац предлаже на место оних који су се већ по књигама у нас одомаћили. Писац уводи. термине: бројност (м. број — једнина и множина), српски говор (м. српски језик), уметност говора (мМ. књижевност), истакнуто својство (м. одређени вид), именски облик (м. падеж), узимењача (м, предлог), стојственица (м. придев), објасница (м. прилог), зглас (м. слог), неодређени пол (м. средњи род), радњача (м. глагол), бмовање (м. филозофија), осмозгласност (м. осмерац), десетозгласност (м. десетерац), умници и женскиње вилинкиње (ствараоци загонетки), скврнитељи доброга (ствараоци бестидних умотвора) итд.

Мало ми чудно изгледају пишчеве речи на корицама књиге: „Свако прештампавање — па и појединих речи — забрањује се“. Разумем пишчево право на својину. Али ми је неразумљиво како ће писац успети у своме подухвату ако не дозволи прештампавање, тј. употребу термина другима, којима се допадну и који их хтедну користити. Свакојако и писцу је циљ да његове мисли и термини пређу у општу својину, а не да остану онде где су написане.

М. РМ.

ИКОНИЈА КЛАЈИЋ — СИМИЋ: КАТАРИНА МИЛОВУК, ЊЕН ЖИВОТ И РАД. Стр. 45. Београд. — Запажа се да ниво морала опада. Морална криза потреса и друштво и породицу. Идеалисти постају збуњени, реалисти искоришћавају све, масе стоје обезглављене. Нискоје стране не чује се снажан глас у одбрани човека и културе. Под теретом суровости живота колебају се и чвршћи карактери. Чини се човеку као да свет не воли много упорне идеалисте. Зато је данас потребно