Učitelj

„Сазнање, до кога су у разним периодима културног развитка долазиле науке чији је предмет човек ма у коме правцу испитивања, не може се обићи, ако се хоће да разуме педагошка теорија и пракса тих периода. И једна и друга зависила је од схватања живота и света уопште, дакле од филозофије... Зато данашњи истакнути педагози гледају на педагогику све више као на филозофију васпитања".

Шта се по М. овде „уноси“ једно у другог Ваљда би тај наш „филозоф“ морао рећи да се и ту као код „филозофије наставе“ педагогика уноси у филозофију, али да о томе не може бити ни речи у случају моје књиге. Добро, нека је тако, али — зашто је њему „уношење" (било овако или онако) „необично: Он одмах на наредној страни пребацује мени (разуме се, опет на овај начин) што сам „већ за саму поделу“ узео „психолошку — место опште научне и фило-. зофске: логичке основе“, а на неколико места говори о „нефилозофској изради“ моје педагогике", доказујући да би само његово „мишљење“" о тој изради претстављало једину и неизбежну основу за сваки. науку па и за педагогику. Покушајмо да се снађемо и пред овим изливом учености овог, тако незахвално непризнатог мислиоца: он има рецепт за филозофску основу сваке науке, па и педагогике, по коме се ваљда може избећи „необично“ уношење; ако се ни онда не може избећи, онда се не зна зашто и његово „филозофско“ заснивање не би било необично; све му то ипак не смета да мени пребаци што сам. „већ за поделу“ узео „психолошку — место опште и филозофске: логичке основе“. Намеће се дакле питање о разграничењу између филозофије која је према писању М. (као што се види из цитата) идентична с логиком, и психологије. Међутим, нема никаквог разлога да се то питање овде расправља, јер се М., доказа ради, доцније позива на филозофа Х. Мајера који и логику ставља на — психолошку основу. М. је пак досад и сувише јасно доказао да је био и остао врло смушен ђак у том правцу. Зато само може он да тврди да је моја обрада „нефилозофска“ и да ме у исто време напада што — није филозофска, иако му је поврх свега уношење филозофије у педагогику уопште необично!

Скоро свака реченица којом М. хоће, насупрот мојем излагању“ у књизи, да покаже како је „озбиљно“, „научно“, „филозофски“ итд. требало радити, показује исту смушеност. Тако на пр. он вели даље да сам ја на изнети начин „већ за саму поделу“ узео „нешто педагошком учењу само помоћно, али не суштаствено“ (језик!), узео „суштину човечјег бића, место суштину (правопис!) филозофско-научног духа, која је у логосу“. Може ли ко из ових речи да изведе друкчији закључак од овога: за педагошко учење није „суштаствено'' човечје биће него „логос"% И сад чујте! По својој најпознатијој употреби грчка реч логос значи реч. Према томе: „суштина филозофско-научног духа“ и основа“.