Učitelj

мачка стручна критика о немачком издању једне од њих нагласила „јасност“' и „способност за осећање језика“.

Не могу да обиђем још један ситан пример Милошевићеве „оштроумности", јер је врло карактеристичан. У напомени на стр. 508 „Учитеља" он је навео да ја говорим о „датој активности човечјег живрг бића", па се пита: „Зар може бити говора и о датој активности ч0вечјег мртвог бића%“ Каква духовитост! Он не зна да реч „жив“ не означава само супротност од онога што значи реч „мртав“ (његови контрасти!), него да се употребљава у смислу који у другој нијанси значења има реч „живахан“ нити пак за потребу нарочитог наглашавања. Зашто притом није бар помислио на натпис оне своје књиге коју је он назвао „Културна педагогика"“' и на могућност да га неко с истим правом пита: „Зар може бити говора и о некултурној педагогициг“

На правопису и другим; рогобатностима нећу да се задржавам, јер је бесциљно. „Диалектичар“, који тако много потрже „логичне односе" а стално говори бесмислице, пише на пр. (стр. 514): „Отуда је и могао наступити изопачени ред следовања, да се „општи педагошки принципи“ изводе из и преко методе место да се метода изведе из и преко педагошких принципа“. Остављам на страну питање да ли и ово што је казао има каквог смисла, него нека читаоци помисле шта би на нижем течајном испиту добио ученик који овако употребљава предлоге као речи које означавају однос или који на пр. скоро редовно испред свезе „јер“ ставља тачку и почиње нову реченицу том свезом као да је независна итд. Прелазим, велим, преко тога као преко ситница према другим странама „укусног стила“ М. Зато ћу навести некоје примере тога „укуса“ у другом правцу. На стр. 603 М. пише:

„Нама се напротив чини да се доливањем у пуну чашу ова мора преливати. Али се и у речима писца прелива све оно што чини последњу горе наведену реченицу, и то тако да капљице: „по нашем

мишљењу једино савременог и правилног схватања..." одају још и непријатан задах“.

За овакав „укусан стил“ М. уверава да је „строго научан“. Рецимо да је тако и оставимо њему да ужива у својој оштроумности баш и кад није сигуран него му се само „чини“ да се пуна чаша прелије, ако се у њу још долива. Реченица коју помиње и коју је навео из моје књиге као повод за свој „стилски украс" гласи:

„Наших пет принципа као логички резултат једног, по нашем мишљењу, једино савременог и правилног теоријског схватања васпитања и наставе, пружају такву основу за оцену педагошке праксе и за поуздано сналажење у огромној разноврсности разних гледишта" (стр. 161). М. је нашао да су речи: „по нашем мишљењу једино савременог и