Učitelj

најпре да има система, али с „поремећајима“, потом, још оштроумније, да је у питању некакав систем без система", и заборавио је колико је пута досад све то већ на сличан начин рекао. Задржаћу се само на употребљеној „фигури“, јер је реч о стилу. Беспредметно је да потсећам и на то да је М. у јануарској свесци нападао „украсни стил који се мало слаже с научношћу.“ Кад он употреби фигуре (украсе) онда се то, опет по њему, „слаже с научношћу“, те ћу, бар колико се буде смело, поћи правцем којим упућује употребљена „научна фигура". Полазим, додуше, преко воље, али се друкчије не може већ због тога што читаоци без потребног објашњења не би можда запазили ону, исто толико ретку колико и невероватну слику коју Милошевићева фигура наговештава. Дакле, слика коју је М. својом фигуром хтео да изнесе пред очи читалаца може изгледати самф овако: један желудац примио велику количину хране, па није могао да је свари него је још наступило 1060, љење од проширеног стомака“; Милошевић шест месеци претура ту несварену храну, прежива је и прича углавном да је неукусна, али на крају обећава да ће тај посао (њему свакако пријатан, јер га не напушта) продужити. — Шта се може рећи на обележени и преостали изглед слике, ако би се даље развијала; Докле би то развијање довело кад би се извршило не друкчије него по Милошевићевом „принципу“ о „постајању двојег супротног из једног нижег“ и „надмашењем једним вишим, као њиховим јединством"% Морало би се неизбежно заћи у зоологију и тражити разна божја створења са сличним „укусом“, али таква „научност“ нашег дијалектичара толико је безумна и ружна, да ја из појмљивих разлога не могу „стилски украс“ који се по М. „слаже с научношћу“ да рашчлањујем даље, него се само извињавам читаоцима што сам био приморан да помињем тај невероватан пример простоте који показује докле је „диалектичар" М. отерао у својој избезумљености, диригованој једино пакосном жељом за омаловажењем.

6. Завршне напомене

Према свему што је досад приказано из састава М. није тешко да се разуме зашто разуздана пакост највише долази до израза кад је реч о оригиналности „учења Младеновићеве Опште педагогике.“ Што се оно по М. одликује „честим несагласностима, неубедљивошћу, чак чудноватошћу“ — неће баш бити много „чудновато“ кад то каже лице чија је сагласност, логичност, основаност и убедљивост у излагању редовно онаква какву је показују напред наведени примери. Поменуте негативне одлике моје књиге ипак се по њему губе пред околношћу-