Učitelj

протан..", док би се по д-р М. рекло: изгледали супротни. Стога и овде, с пуно

основа, могу узвратити д-р М. мени упућене његове речи: „Постојала је могућност да М(ладеновић) досад научи како се пише а с тим и како се мисли..." Такве чињенице, као што је наведена, д-р М. у Одговору или обилази или се

—_ опет да се послужим његовим речима — показује „непоправљиви увијач". Он ва пр. није одговорио на упућено му питање његове недоследности: зашто је својом психолошком анализом јединства свести утврдио један ред (мишљење — воља

—- осећање), а по своме логичком распореду чланова тога реда учинио други ред (воља — осећање — мишљење), док у своме Одговору онолико зановета о „старом ногару“ и о мојој диалектици. Исто тако, после многог увијања није одговорио Љубунчићу на учињену му замерку противуречености: док теориски брани принцип јединства свести, у посебном учењу своје педагогике излаже три правца или тројаке облике васпитања. Уместо да на такве озбиљне замерке покуша наћи оправдање, он, на њему својствен начин потцењује знање критичара (што уосталом то у наг није редак случај, нарочито кад се ко од писаца налази на неком вишем положају или сувише полаже на своју академску титулу), те просто изјављује, но ничим не доказује, да његов критичар „није био у стању ни да схвати, а камоли да самостално преради“ диалектичаре, од којих (као да их познаје као диалектичаре) он тамо неке спомиње. Да ли сам ја у стању да схватим и уколико могу да самостално прерадим диалектичаре, то ће показати за то способнији и позванији од д-р М., кад се буде објавила моја Диалектика, па ће то бити и њему подесна прилика за реванш („под претпоставком да је за то способан“). За ту прилику, као и за мој најновији спис „Увод у филозофију живота кроз контрасте“, ја могу д-р М. управити, опет његову реч коју је он управио читаоцима „Учитеља“ за тај мој спис: „Изволите!" зе:

И кад покушава да се одбрани, он се немоћно брани цитатима из своје _Књиге, и то тако да са разних њених страна и крајева купи оно што му се учини као довољно за одбрану, па у својим честим противуречностима налази по нешто чиме мисли да за учињене му замерке може прибавити у своју корист оправдање. Тако на пр. он у општим поставкама придаје важност принципу културе, али кад говори о књижевном језику, он принципу природности придаје толики значај да то пада на штету културног принципа. Исти је случај с принципом слободе и ауторитета. Ако се не може рећи да он својим општим поставкама потцењује принцип ограничења слободе ауторитетом, несумњиво је да прецењује принцип слободе код учења о ђачкој самоуправи и ученичкој слободи у критиковању наставника.

Немоћан да побије било коју важнију замерку, д-р М. се и сувише задржава на срећно изнађеним ситницама, за које се хвата као дављеник за сламке. Из тако једне пронађене ситнице он изводи најтеже закључке по критичара, коме за све приписује непоштење. Тако се силно узрујава због убачене речице „само" код питања важности педагогике на нашим Универзитетима, те због тога пристаје чак на суд части! А да ли би д-р М. пристао на тај суд и по питању нанете увреде и клевете шт. радницима горњом његовом изјавом“ Међутим моја примедба код питања важности педагогике на Универзитетима ниуколико не погађа д-р М., као никога другог лично, већ се њом хтело само рећи то, да се у срећном свету људи пењу на универзитетску катедру и педагогике са већ довољно показаних и признатих научних радова, а код нас се на њу махом пењу и с ње силазе наставници без довољних радова.

Исто тако се он грчевито ухватио за случај да сам поред речи „народност“ ставио у ограду реч „нација“, но не под наводницом, те се по томе то идентификовање два израза уистини једног појма не може приписати д-р М. Већ га ја узимам онако како се то редовно схвата. Јер, по општем разумевању, појам „народ“ само се изузетно узима у двојаком (политичком и етнолошком смислу), као код Слободана у спису „О држави". За педагогику пак разликовање појмова и њихових из-