Učitelj

220

Прослављена у Европи вредност наше народне поезије утицала је и на буђење словенске свести код хрватске омладине, те је ова долазила до сазнања да они припадају једној већој словенској грани. И словеначки песник Левстик био је један од главних преставника словеначке омладине, који је саветовао словеначким писцима да се угледају на језик српскохрватских народних песама и да Словенци треба да знају овај језик, јер им је он најпотребнији после матерњега језика. И у том, дакле, смислу значај Вуков у историји наше културе и буђења словенске свести од непроцењиве је вредности. А кад будућа наша права наука проучи битне особине и лепоте наше народне поезије, значај Вуков, као скупљача наших народних умотворина и издавача их у време, кад је себична Европа сматрала нас за нижу расу, Вук ће се показати будућим поколењима у облику народнога витеза, који је без школе надмашио све школе и извео нас пред олтар правде и слободе. На тој народној поезији Вук је васпитавао свој књижевни укус и вешто је одабирао оно, што је било од веће уметничке вредности како по језику, тако и по идејама. Своја запажања и схватања књижевности он је излагао у својим литералним чланцима, које је од 1815 године штампао у „Новинама српским“. То је била критика на Видаковићеве романе, којима је Вук ударио код нас темељ литералним расматрањима књижевних дела. Он је први покушао да уђе у садржину „у суштину књижевнога дела, да покаже колико је оно у складу са духом, историјом и идејама извесне епохе, у колико задовољава естетска и језичка осећања читалаца, У вези са тиме је и његова мисао о језику као тумачу народне душе, схватање да је матерњи језик најдрагоценије благо. Отуд његово интересовање за граматику тога језика и његов реформаторски замах, за који су му дали потстрека словеносрпски писци, чији језик није био толико у вези са језиком руских писаца друге половине 18 и почетком 19 века, колико са језиком старе Кијевске школе. Руски писци Вукова доба сасвим су били истиснули из књижености тај полуцрквенословенски језик кијевске школе и увели народни језик. Вук је пошао још даље: он је реформисао и правопис и место 46 слова, колико су употребљавали словенскосрпски писци, он је увео свега 30. И место нереда у нашој граматици он удара темељ научном излагању граматике српскога језика, саставио је и издао „Српски рјечник“, којим се показује богатство нашега језика и даје писцима кључ од богате ризнице матерњега језика. Вук је уз то испољио и брзо схватање научних истина из области младе славистике и јавио се као први код нас научник слависта.

Тако је од 1821 г. почео штампати у Српским новинама свој „„Додатак к Сантбербургским Сравнитељним рјечницима свију језика и наречија с особитим огледом бугарског језика." Ту је он показао своје схватање разлике и сличности између појединих речи словенских је-