Učitelj

Из тога д-р М. закључује да Мајер „и логику ставља на психолошку основу“. Такав један скроз погрешан закључак потекао је из погрешке противу принципа идентитета, јер је д-р М. идентификовао два хетерогена појма: „мишљење којим се сазнаје, суди“ и емоционално мишљење, те по тој погрешци може се или логичко мишљење стављати на психолошку основу или психолошко на логичку. У самој ствари, премда оба мишљења имају нечега заједничког, психолошког и логичког, ипак се диференцирањем раздвајају и разликују, исто као науке о једном и другом. Верујем да и д-р М. то зна, али му је потребно да наврати воду на своју воденицу, па увија и изврће, налазећи тобож нелогичност у томе што ја, како у питању поделе пед. науке тако у питању методолошких принципа у настави, истичем логику изнад психологије. Нелогичност би била, по нахођењу М. у томе што ја замерам његовом једностраном психологизму, а ипак се позивам на Мајера. Међутим, можемо се ми позивати на једнога научника, ма се неслагали с њим у свему. Али, по томе што Мајер на неки начин проширује логику на емоционално (психолошко) мишљење, не може се рећи да он саму „логику ставља на психолошку основу.“ Још мање може бити тачно, да тиме психологија у целини задобија право на примат у питањима наставе и образовања,

Интересантно је даље да д-р М. скоро сваку тачку свога Одговора, боље речено напада, почиње неком ситнијом замерком, коју сам му поред крупнијих учинио, па је потом распреда док не западне у неку своју крупнију погрешку. Тако се закачио за мој превод израза ЗУит und Drang, па је у томе открио своје незнање. Пре свега ваља знати да овај израз спада у ред таквих који се различно преводе. И моја је „погрешка"у томе што сам, тако да кажем, речничким преводом ових речи хтео да обележим њихово дидактичко значење, ма се тиме огрешио о литерарни захтев. Јер на естетско-литерарну страну превода махом пада преносно, шире значење. Зато док се наведени израз на литерарној страни преводи са бујност, силина, плаховитост, полет, ја сам себи допустио сасвим обичан превод са јуриш и навала. Тако се неједнако преводи и Аптић (ипа М/дгје): љупкост, живахност, милоште, али ниједан од ових израза не обележава у потпуности против'ност изразу МУбтае, достојанства. Или, ргобјетлансће Мајштеп (проблематичне природе) преводи се и као проблематични свет (Види: Б. Поповић, Огледи из књижевности и уметности, књ. ||).

Замерајући моме преводу Ушт ипа Огапа, д-р М. је истакао потребу да би „требало бар објаснити ко је јуришао а ко наваљивао“, и одмах потом за књижевни период, познат под именом истога израза, вели да овај „обележава врло плодно и значајно време у духовном развитку немачког народа“, износећи усто и другу неистину да су „претставници тога доба у нем. књижевности, поред осталих, Гете и Шилер." Све је то д-р М. било потребно рећи да би обеснажио учињену му замерку за Хелдерлинове речи, бесциљно и депласирано убачене у Оп. педагогику. Он мени за ту замерку пребацује задњу намеру провокације и непоштење, а ја сам њему замерио само на једном сувишном и незгодном уметку, којим се држава уистини напада и претставља као негативан васпитни фактор. Од тога се прекора писац Оп, пед. не може одбранити. Но, да је ту у питању само Младеновићево криво претстављање те моје замерке, ја бих се задовољио овом својом кратком напоменом. Али, у питању је нешто више и теже: незнање и погрешно приказивање значаја једног књижевног периода. То ме побуђује да цитирам професора нашег Беогр. Универзитета, Тривунца „Хуманизам и ренесан: у борби противу ауторитета". Тамо се каже:

„Њему (класичном периоду) претходи кратак период „бујности и плаховитости“ (5итт ипа Огапд)... Што овај период разликује и од класичног периода и од Летинга, то је неправилност, нескладност и претераност његових књижевних производа, Гете и Шилер нпр. који у својој раној младости дају најјаче драма целог периода „бујности и плаховитости", не стоје у њима на оној висини до које