Učitelj

којој лако може сваки да загледа у своју душевност и упозна у њој најразличнија богатства, било по садржини, било по гипкости и покретљивости. Ушеничник развија такође цео систем психологије по проблемима, приказује уједно увек мишљења најразличнијих савремених и старијих психолога, тако да је његово излагање и историјски веома информативно, премда није никаква историја психологије. Скоро увек налазимо и Ушеничникову личну критичку мисао и његов нарочито, стварно утемељени суд. За Ушеничникову психологију је значајно и то, да се није дотакао само елемената душевности, већ је хтео разложити и комплексност човековог доживљавања. У вези с тим је значајно његово тумачење, на пр. естетског доживљавања, осетљивости, активног хтења и стваралачког Мишљења. Латио се и психолошког разлагања једноставних и духовних тековина, и добро информира о психичким особинама које налазе премало простора у осталим психологијама. За његову рационалну психологију пак су посебно значајна поглавља, у којима расправља о проблему слободе у душевности, о души и о односу између душе и тела.

Као последње опширно психолошко дело добили смо год. 1932 при Словенској школској матици Озвалдову Основну психологију. У поплави чланака и књига о најновијим психолошким струјама, које описују већином само изванредне, необичне и патолошке душевне појаве, та је психологија добродошла, јер је указала опет на нормални развој човекове душевности, која. је заједничка скоро свима појединцима и по којима се тек указују разне особености. (Озвалд нам је хтео дати својом књигом пут до онога „човечанског“ елемента, кога имамо сви у себи, и зато је то дело уједно израз његовог педагошког правца, који би хтео неговати хуманост у поједином човеку. То иначе није педагошка психологија која би се обазирала на педагошки рад школе, дома и јавности, него је из педагошког духа рођена психологија, која треба да буде основа и за практични педагошки рад. Хоћемо, дакле, да модерна педагогика буде психолошки а не само нормативно управљена и утемељена. Своју психологију назива Озвалд, по М. Шелеру, споразумном психологијом, чиме је означио циљ свога дела, да би било основа за међусобно споразумевање између појединаца и друштва у конкретном живљењу, као и за споразумевање између учитеља и ученика. Зато смемо ову психологију назвати такође емпиричном и практичном. Емпиричном зато, јер јој није основа нека филозофска доктрина, а практичном стога јер јој није стало само до вредности сазнања о човечјој душевности, већ и до животних важности сазнања своје и туђе душевности у стварности живота.

Озвалд не узма за основу своје психологије доживљаје онако као Вебер и Ушеничник, већ почиње одмах с целином човечјег дутшевног бића, тј. са субјектом и са човеком. То је сасвим у складу с његовом тежњом за убрзањем споразумевања међу људима, пошто разумемо управо увек целину, тј. човека, и појединачно његово доживљавање тек у целокупности читавог човека. То је гледиште у нашој психологији ново. Озвалд познаје четири стране човечје душевности: нагонску, осећајну, мисаону и вољну, те би могао приказати и четири типа човечја: нагонски, осећајни, мисаони и вољни