Učitelj

треба да има највише интереса за психологију, јер у њој српски учитељи нису могли да нађу много везе са васпитањем. Али ни друге професије нису могле наћи одговоре на њихове проблеме, као: јуристе, криминалисти, журналисти, професори разних струка итд. А кад је и после рата издао друго издање у три свеске, онда се видело, иако је Петронијевић философ, да га велико струјање у психологији и њена тзв. „криза“ нису нимало захватили: остао је онамо где је био пре свих ратова, неупознат са свима разним правцима у психологији и нееластична да прихвати врло многа нова тврђења. Таквом својом Пеихологијом створио је појам понова као и пре ратова да је то замршена и запетљана наука, коју могу још само чисти стручњаци да прате, и да од ње нико живи не може да види ма какву корист. А кад се већ такав утисак створио, онда се може мислити да је тој дивној науци готово и затворен пун напредовању, јер ново дело психолошко не може да нађе прођу на књижарском тржишту. И онда није чудо што психологија код нас може се издати још једино као школски уџбеник. После ратова изашла су свега два психолошка систематска дела: Психологија од Борислава Лоренца и Психологија на експериментално-биолошкој основи од писца овога реферата у издању Рајковића и Ћуковића.

Још пре свих ратова и пре првога издања Петронијевићеве Психологије добили смо на српском у преводу две мале Психологије и то: Рафову Психологију у преводу Стевана Окановића и Јерузалемову Психологију у преводу Светислава Матића. Обе ове штуре Психологије могле су још одмах да убију интерес за научну психологију. Ко је пре 37—438 година имао ове књиге у рукама, могао је увидети да у њима нема никакве науке. Уз ово такође пре ратова долази и Физиолошка психологија од Цијена у преводу Јована Ђ. Јовановића, која је много научнија од оних двеју књижица, али је непотпуна и једнострано обрађена. Она је, као што се зна, врло мало захитила од психолошке стварности и резултата.

Кад се узме целокупан развитак психологије још пре рата, а нарочито како је она третирана на Универзитету у Београду, па затим узму у обзир психолошки уџбеници после Светског рата, онда је сасвим разумљиво зашто психологија није могла да изазове интерес и код књижевне публике која би по природи саме ствари требало да се интересује психолошким проблемима. Она је тако рећи до данас правила утисак науке која је пуна зановетања и субјективних рефлексија, да на крају она не може никога користити. А све је ово утицало да су психолошке расправе тешко налазиле купца: 1000 купаца није се налазило без наметања књиге. Учитељи су још једини купци; друге струке врло ретко. Колико стоји психологија код нас „довољно је још да укажем на жалостан факат да ми немамо још ни један специјални часопис ни за генералну психологију а ни за дечју психологију. М да не постоји „Учитељ“, као орган Учитељског удружења, психолошки радови не би имали где да се штампају. Можда ово није згодно говорити, али ја говорим истину.

Превођењем дела два психолошка противника, Фројда и Адлера на наш језик, иако је њихов долазак прилично задоцнио, почео се осећати по мало интерес и за психологију. Почело се осећати да психологија није бескорисна наука, јер се у њој може наћи