Učitelj

рата Петронијевић, издајући ново издање своје Емпириске психологије, није могао да да праву Психологију, већ нешто репродуцирано, али основно остао је апсолутно, на истом месту. И овде је потврдио да не познаје разне правце који су се нарочито развијали почетком ХХ века до данас. Таквога „психолога“ није било тешко критиковати, стицати углед и правити каријеру у доба кад се код нас није још знало за праву Психологију као науку а не философију. Но у основним мислима Лоренца при издању његове велике Психологије и Увод у Психологију 1925 год. није се у савременом смислу много уздигао изнад Петронијевића, иако је много бољи познавалац психолошке литературе од овога. Пре свега Лоренц признаје и доказује тачност новерко Лива душе, а није могао показати како ће се у том дуализму саобраћати две различите супстанце: тело и душа. Није узео у обзир на пр. факат зашто недостатак тироидне жлезде даје идиотизам и неспособност не само у духовном погледу, него и у физичком, јер такво биће не само што не може да говори и мисли већ не може ни да седи, ни да иде, нити уме да се храни. Питање је: зашто ту душа није могла да компезира недостатак анатомије и физиологије, кад је она самостално биће» Зашто овај хормон има толики утицај на душу која је друге супстанције од тела, и како је то могућно кад је душа посебна материја» А има још много факата која овде не можемо да ређамо, јер би то значило писати аову студију. М Лоренц као и Петронијевић не могу лако да се ослободе философије и то обојици врло јако смета. Лоренц зна за савремену литературу и зна да је употреби, али гледа, то се врло јако осећа, да не дође у сукоб с религијом. Ово последње највише га омета у научном испититвању. Многи философи и психолози мисле да ће доћи у сукоб с религијом ако души одрекну посебну супстанцу, што је сасвим заблуда, о чему такође не можемо овде да расправљамо.

Треће систематско психолошко дело јесте Психологија на експериментално-биолошкој основи 1930 год. од писца овога реферата. Дело је према изради требало да обухвати све правце у савременој психологији, али је од тога изишао само експерименталнобиолошки део, а други део остао је да сачека боље време за штампање психолошких дела.

У овом отштампаном делу насупрот овој двојици, Петронијевићу и Лоренцу, заступљено је монистичко гледиште једна је супстанца а две су функције, физиолошка и психолошка, испоређујући је са ракетлом која претставља једну материју, а даје две појаве: ватру и геометријски лик (лук) преко неба. Носилац душевних процеса није просто биће без садржине, већ сложено, али при том ипак постоји јединство свести и целе душе. Петронијевић сматра да је овај носилац психичких процеса просто биће без садржине, а од тога не разликује се ни схватање Лоренчево, јер он узима засебну душевну супстанцу поред материјалне, њу узима за носиоца свих психичких процеса. Овај метафизички део није потребан за психологију: психологија као самостална наука треба да врши испитивања без обзира на дуализам и монизам, без обзира на две главне теорије: узајамног утицања између душе и тела, или психофизички паралелизам. Она заиста не треба да прелази с оне