Učitelj

ђује етичко учење. Без поенте на том, „обасјање“, о коме д-р Атанасијевић уме много да каже, може се разумети као синтеза свих њених „фрагмената“ и садржи у својој суштини јединство највишег сазнања и најчвршћег моралног става.

Д-р Душан Стојановић објавио студију „Философија Анриа Бергсона“ у којој зналачки излаже и критикује схватања поменутог философа. Својим делом „О проблемима руске религиозне философије“ као и својим многобројним огледима по часописима, д-р Стојановић се претставља као велики зналац руске философије и књижевности и обдарен дубоким разумевањем религиозне и етичке проблематике.

Владимир Вујић у духу прогматизма пише са Првошем Сланкаменцем једну збирку огледа под именом „Нови хуманизам“, а посебно збирку огледа „Спутана и ослобођена мисао“. Вујић критикује схематични и формалистички начин мишљења, налазећи да мисао мора да проистиче из живота и да је увек у позитивним додиром с њим. Такву мисаону снагу он види у нашој култури, коју сматра „Видовданском“ тј. обраћеном на подизање духа и која је по њему, противна фаустовској, западној култури која тежи савлађивању природе. У последње време се кроз чланке све више приближава догматској концепцији православног хришћанства.

Синиша Кордић творац једне метафизичке поезије светског ранга, збирком мисли „Афоризми“, студијом „Један поглед на развој српске књижевности“ и уопште двадесетогодишњом сарадњом у религиозно философским часописима развија једну несистематисану философију слободног духа. У човеку се двоји један основни првобитни процес: с једне стране жедан бића, човек се напреже да се у дубинама ојача, метафизички утврди а с друге стране да докучи смисао света што га опкољава, смисао својих напора. У највишем акту човек запажа како „заостаје за покретом једним“ тј. за Божјом свемоћи.

Култура није ништа друго него раскривање дубина човекова духа и зато сва остварења у томе смислу претстављају вредност. Запад није у бићу ни труо, ни лажан: свет западне класичне уметности и философије стоји изнад осуде. Тако исто и наша култура садржи оригиналне проблеме чистог духа и то и јест у ствари наша епска снага.

Момчило Настасијевић се инспирише оригиналним доживљајем најбољих византиских и старосрпских традиција и тако ствара једну поезију која и по садржини и по форми стоји, и то без ртеседеп!-а међу најуспешнијим изразима наше народне културе. Настасијевић је и нарсдњак своје врсте и сматра да је спонтанент и органитељ ознака праве културе, коју само народ може да створи. Механичка цивилизација је окренута против исконских снага народне душе. На селу је више душе него у граду, у природи је још најсложенији и најдубљији живот. Тамо су силе и тајне, тамо је место за највиши доживљај. У суштини највишег доживљаја је визија нечисте силе и коби и с тим фактом религија као борбена снага, и то једина те врсте тј. антидемонске, добија изузетан значај.

Димитрије Најдановић је оснивач наша три најбоља религиозно-философска часописа „Светосавље“, „Пута“ и „Хришћанске